MARK VEBER: GEBELS I PROPAGANDA U DRUGOM SVETSKOM RATU

Izuzev samog Hitlera, verovatno najfascinantnija ličnost Nemačke perioda Trećeg Rajha je glavni publicist i govornik režima, Jozef Gebels. On se uobičajeno predstavlja kao majstor laži i obmanjivačke propagande. Ali ovaj poznati imidž, koji je posebno ukorenjen u SAD, je sam po sebi propagandna laž.

Odrastao je u katoličkoj porodici srednje klase u gradu srednje veličine u Rajnlandu, Nemačkoj. Imao je prvoklasno obrazovanje i bio je izuzetan student. Sa 24 godine, doktorirao je filozofiju na Univerzitetu u Hajdelbergu. Nakon neuspešnog pokušaja da se zaposli kao pisac u jednim velikim nacionalnim dnevnim novinama i devetomesečnog rada u banci u Kelnu, postao je aktivista u mladoj i rastućoj Nacionalsocijalističkoj partiji.

1926. godine, sa 29 godina, Hitler ga je postavio za gaulajtera, partijskog lidera za Berlin. Uz novi dinamizam, brzo je uspostavio čvrstu kontrolu nad malom i razjedinjenom partijskom organizacijom u najvažnijem gradu u državi. Brzo se dokazao kao javni govornik, brzog uma i oštrog jezika, hrabar, vešt i kreativan organizator.

Početkom 1933. godine, nakon što je Hitler postao kancelar, 35-godišnji Gebels imenovan je za „ministra propagande i narodnog prosvećivanja“. Na ovoj novostvorenoj poziciji, a zatim i kao predsednik „Kulturne komore Rajha“ (Reichskulturkammer), imao je široku kontrolu nad nemačkim novinama, radio programima, filmovima, časopisima i izdavaštvom. Više nego bilo ko drugi, postavljao je parametre i ton masmedija i kulturnog života u državi.

Tokom prvih godina Drugog Svetskog rata, od 1939. do 1942. godine, njegov posao bio je relativno lak. Uz gotovo neprekinut niz vojnih pobeda Nemačke i sila Osovine, održavanje javnog morala nije bilo teško. Njegov najveći izazov došao je tokom poslednje dve godine rata, kada su nemačke armije doživljavale sve teže vojne gubitke, a nemački gradovi su pretvarani u ruševine ubilačkim britansko-američkim bombardovanjem. Tokom ovog perioda, dok je potpuni poraz visio u vazduhu, Gebels je najupečatljivije dokazao svoju sposobnost velikog kreatora javnog mnenja. Uprkos drastičnom pogoršavanju situacije – kako na frontu, tako i na domaćem planu – u velikoj meri je uspešno očuvao javni moral, poverenje u Hitlerovo vođstvo, pa čak i nadu.

Jedan od najboljih prikaza ovog čoveka je biografija od nemačkog istoričara Helmuta Hajbera. Iako je njegov prikaz visoko kritičan i generalno negativan, autor ipak priznaje izuzetne talente i sposobnosti svog subjekta. Gebels, on primećuje „je umeo, do poslednjeg trenutka, da ohrabruje i koristi slepo poverenje u Hitlera i njegov genij. To je zaista jedan od užasnih fenomena Trećeg Rajha da je čak i u agoniji svoje zemlje, masa nemačkog naroda ostala izdresirana i verna Hitlerovom taboru... Uprkos svemu što su doživeli, očuvali su veru.“

Nakon velikog poraza u Staljingradu početkom 1943. godine, Gebels je bio prvi zvaničnik koji je otvoreno priznao ozbiljnost opasnosti koja preti zemlji i Evropi i iskreno priznao da bi Nemačka mogla izgubiti rat. Njegova iskrenost i hrabrost tokom tih teških meseci donela mu je veliku javnu podršku. Hajber piše: „Dok su se drugi nacisti povlačili u svoje ljušture, Gebels se usuđivao da se pojavi pred masom i ne samo bude saslušan, već čak pobudi veru i nadu...“

Dok se rat nastavljao, Gebelsovi uvodnici na naslovnoj strani u nedeljnom časopisu „Das Reich“ igrali su sve veću ulogu u održavanju raspoloženja javnosti. Bili su preštampavani i često čitani preko radija. „Njegovi članci u Das Reich bili su zaista odlični, briljantno napisani, puni jasnih ideja“, piše Hajber. „Gebelsovi članci bili su pažljivo izrađivani nedelju dana pre objavljivanja, pisani odličnim, uglađenim nemačkim jezikom, stilski pristupačni i relativno jasnog sadržaja; često je delovalo da su obasjani mudrošću velikog mislioca. Njihovi naslovi su već posećali na velika filozofska dela: „O smislu rata“, „Suštinska priroda krize“, „O delu duha“, „O govoru i ćutanju“, „Neprocenjivost slobode“, „O nacionalnoj dužnosti u ratu“... sve je vrlo koncizno i solidno. Tekstovi su ostavljali utisak, i Gebels je to znao.“

Tokom ovog perioda, usmeravao je nemačke novine, časopise i biltene vesti da ističu teme kontinentalnog jedinstva i zajedničke evropske sudbine, kao i cilj izgradnje mirne i prosperitetne zajednice nacija. (Jedan primetan izuzetak bilo je zvanično ćutanje o Poljskoj i Poljacima. I naravno, nemački mediji bili su izrazito anti-jevrejski.)

U skladu sa nemačkim ratnim vođstvom, Gebels je instruisao nemačku štampu, radio i biltene vesti da prikazuju druge narode i etničke grupe taktično, sa pažnjom prema suverenosti i nacionalnom karakteru tih naroda. Isticao je značaj tretiranja drugih država i naroda sa taktom i poštovanjem.

Ovaj pogled bio je ustanovljen poverljivim upustvima nemačkim medijima iz februara 1943. godine, kada je Gebels izdao internu direktivu:

„Ceo propagandni rad Nemačke nacionalsocijalističke partije rada (NSDAP) i nemačke nacionalsocijalističke države mora biti organizovan tako da bude učinjeno jasnim, ne samo nemačkoj naciji, već i drugim evropskim narodima, uključujući narode na okupiranim istočnim teritorijama i u državama koje su još pod boljševičkom vlašću, da je pobeda Adolfa Hitlera i nemačkog oružja u njihovom najboljem sopstvenom interesu.“

„Stoga je neprilično povređivati osećanja sopstvene vrednosti ovih naroda, direktno ili indirektno, pogotovo onih istočnih nacionalnosti, posebno u javnim govorima ili tekstovima... Staljin i boljševički sistem moraju biti napadani kao zverski, ali ne i narodi koji su od ovog sistema pokoreni.“

„Podjednako je neprilična bilo kakva diskusija o novom poretku Evrope koja bi mogla stvoriti utisak među drugim narodima da nemačko vođstvo planira da održi bilo kakav dugoročni odnos nadređenosti.“

„Potpuno su pogrešne bilo kakve primedbe koje bi sugerisale da će Nemačka formirati kolonije na istoku ili sprovoditi kolonijalnu politiku, ili tretirati zemlje ili njihove stanovnike kao objekte eksploatacije...“

„Nakon sistematskog uništenja od strane boljševika (u skladu sa Staljinovim naređenjem „spržena zemlja“ od jula 1941.) okupirane istočne teritorije biće ponovo izgrađene pod nemačkim vođstvom. Sa bogatstvom tla, to će osigurati, na dugi rok, slobodu u hrani i sirovinama, kao i društveni napredak za Nemačku i celu Evropu, te i za narode koji žive na istoku.“

Nekoliko nedelja kasnije, sredinom marta 1943. godine, Gebels je ojačao ove „smernice“ u razgovoru sa stranim novinarima o „Novoj Evropi“. Rekao je:

„Oštre mere koje je Nemačka bila prinuđena ratnom situacijom da uvede u okupiranim istočnim teritorijama važe samo tokom rata. Nova Evropa neće se držati na okupu prinudom, već na osnovu slobodne volje. Neće biti diktature nad različitim nacijama Evrope. Pojedinačni nacionalni identiteti neće biti ugašeni... Nijedna evropska zemlja neće biti u obavezi da uvede određeni socijalno-politički sistem. Ako zemlje žele da se drže svoje tradicionalne demokratije, to je njihova stvar.“

Jedno od emotivno najpotresnijih i najzahtevnijih poglavlja Drugog Svetskog rata je masovno ubistvo, u Katinu i drugim mestima u aprilu 1940. godine, oko 14.000 poljskih oficira i intelektualaca, koji su zarobljeni kada je istočna Poljska napadnuta i okupirana od Sovjeta oko pola godine ranije. Ovo je decenijama posebno bolna tema za poljski narod, jer ovo nije bilo samo uništenje nekoliko hiljada njihovih sunarodnika, već značajnog dela intelektualnog, političkog i vojnog vođstva nacije. (Ova priča je potresno dramatizovana, na primer u poljskom filmu „Katin“ iz 2007. godine).

U aprilu 1943. godine Nemačka je objavila svetu da su masovne grobnice ubijenih Poljaka pronađene u Katinskoj šumi, blizu Smolenska, u okupiranoj Rusiji. Gebels se pobrinuo da ova senzacionalna vest dobije istaknuto mesto u nemačkim medijima. U skladu sa njegovim instrukcijama, novine i časopisi posvetili su veliku pažnju ovoj priči, prenoseći je detaljno nedeljama.

U Londonu, zvaničnici poljske vlade u egzilu zainteresovali su se za otkriće, jer su sovjetski zvaničnici godinama odbijali da daju bilo kakve informacije poljskim vlastima o sudbini hiljada poljskih oficira koje su Sovjeti zarobili 1939. godine, kojima se gubio svaki trag od proleća 1940. godine. Nedugo nakon nemačke objave, poljski zvaničnici u Londonu tražili su od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u neutralnoj Švajcarskoj da istraži. Nemačke vlasti su se odmah saglasile. Ovo je navelo Sovjete da optuže Poljake da sarađuju sa Nemcima, pa su prekinuli odnose sa poljskom vladom u Londonu.

Gebels je pratio otkrivanje ove priče u svom dnevniku. 14. aprila 1943. godine zapisao je: „Sada koristimo otkriće 12.000 poljskih oficira, ubijenih od GPU (Sovjetska tajna policija) za antiboljševičku propagandu velikog obima. Poslali smo neutralne novinare i poljske intelektualce na mesta na kojima su pronađeni... dao sam instrukcije da se propagandni materijal najšire koristi.“ (U stvari, broj ubijenih Poljaka bio je oko 14.000, od kojih je oko 4.500 streljano i zakopano u Katinu. Najviše ih je ubijeno od Sovjeta na dva druga mesta.)

Tri dana kasnije, zabeležio je: „Katinski incident se razvija u gigantsku političku aferu koja može imati široke reperkusije. Koristimo je na svaki mogući način.“ U dnevničkom unosu 27. aprila piše: „Katinski incident dobio je zaista senzacionalan zaokret kroz činjenicu da su Sovjeti prekinuli diplomatske odnose sa Poljacima, zbog stava poljske vlade u egzilu (o Katinu).“

Sledećeg dana, 28. aprila, Gebels je u dnevniku ponosno upisao: „Najvažnija tema međunarodnih razgovora je naravno razdor između Moskve i poljske vlade u emigraciji. Sve neprijateljske emisije i novine slažu se da je ovo stoprocentna pobeda nemačke propagande i moja lično. Komentatori se čude iznenađujućoj mudrosti s kojom smo uspeli da pretvorimo Katinski incident u visoko političko pitanje... može se govoriti o potpunom trijumfu nemačke propagande. Tokom celog rata, retko smo imali prilike da zabeležimo ovakav uspeh.“

A sledećeg dana, u unosu za 29. april, Gebels je primetio: „Poljski konflikt i dalje zauzima centar pažnje. Retko je od početka rata neka afera izazvala toliko javne diskusije kao ova. Poljaci su od Engleza i Amerikanaca dobili ribanje kao da su neprijatelji. Priznaje se da sam uspeo da unesem razdor među neprijatelje...“

Prekid u odnosima između Sovjeta i poljske vlade bio je veliki diplomatski i javni neuspeh za ratne napore Saveznika. Učinio je smešnim ciljeve javno proklamovane od strane savezničkih lidera. Otkrio je pretvaranje i licemerje tvrdnji britanske, američke i sovjetske vlade da se bore za demokratiju i slobodu. Svojim veštim i energičnim tretiranjem priče o masakru u Katinu, Gebels je značajno doprineo velikom političkom porazu Saveznika – i time ostvario svoj verovatno najveći uspeh ratne propagande.

Zanimljivo je uporediti kako je Katinski masakr prikazan u nemačkim ratnim medijima, pod Gebelsovim nadzorom, sa prikazom u američkim medijima u istom periodu. Ne samo u Nemačkoj, već širom Evrope, štampa i drugi mediji detaljno su izveštavali o ovoj priči, kao i o prekidu odnosa između poljske i sovjetske vlade, koji je bio time izazvan.

Razumljivo, u SAD su novine i časopisi mnogo manje pažnje posvetili Katinskoj aferi, ali je nisu mogli potpuno ignorisati, naročito nakon što je dovela do sramnog razdora u savezničkoj koaliciji. Američki mediji su, delujući u skladu sa pogledima i interesima američke vlade i glavnog vojnog saveznika, Sovjetskog Saveza, u suštini tretirali Katin kao nemačku propagandnu laž.

Ton tretiranja ove priče u američkim medijima bio je kreiran od strane Kancelarije za ratno informisanje, zvanične propagandne agencije vlade SAD. Njen direktor, Elmer Dejvis, govorio je o Katinu u radio obraćanju 3. maja 1943. godine, kojom prilikom je odbacio nemačke izveštaje o tome kao veliku propagandnu prevaru.

Američke novine odražavale su ovaj zvaničan stav. Pišući u Nju Jork Tajmsu, spoljnopolitički komentator En O’Her Mekkormik (Anne O’Hare McCormick), objašnjavala je čitaocima da nema dokaza da su oficiri uopšte pobijeni. Vilijem Širer, istaknuti američki novinar, koji je verovatno najpoznatiji po svom bestseleru, ali istorijski obmanjujućoj knjizi „Uspon i pad Trećeg Rajha“, odbacio je nemačke izveštaje o Katinu kao „nemačku prpagandu“.  

United Press (UP), velika američka agencija za vesti, bavila se ovim pitanjem saopštenjem koje je objavljeno u mnogim američkim novinama. Ovo saopštenje, koje je bilo tipično za američki način tretiranja ove stvari, govorilo je o „navodnom“ nestanku poljskih oficira koje je „Berlin koristio u propagandne svrhe. Nemci tvrde da su ljudi pobijeni.“

Druge značajne američke novine objasnile su da su nemački izveštaji o Katinu bili „sastavljeni sa đavolskom lukavošću“. U glavnom gradu SAD, Vašington Tajms je poručio čitaocima da „pretpostavka lojalnih članova Ujedinjenih nacija (to jest koalicije predvođene SAD, Velikom Britanijom i Sovjetskim Savezom) mora biti da su njih (Poljake) pobili Nemci.“

Iako nemački ratni mediji nisu uvek bili tačni i pošteni u izveštavanju, u vezi ovog važnog poglavlja Drugog Svetskog rata Gebels i nemački mediji govorili su istinu, dok su američki zvaničnici i mediji govorili laži.

Osim što je radio kao glavni portparol i propagandista nacije, Gebels je preuzeo još veće organizacione i političke odgovornosti tokom rata, igrajući sve veću ulogu u održavanju državne industrijske i društvene mašinerije u pokretu.

U leto 1944. godine Hitler ga je imenovao „Opunomoćenikom Rajha za totalnu ratnu mobilizaciju“. Tako je, tokom poslednjih katastrofalnih meseci rata, Gebels – zajedno sa ministrom za naoružanje Albertom Šperom – upravljao nemačke ljudske i materijalne resurse ka maksimalnoj ratnoj proizvodnji, istovremeno se starajući o kontinuiranom snabdevanju nacije električnom energijom, vodom, funkcionisanju saobraćajnog i telefonskog sistema, mreža snabdevanja hranom i gorivom, javnog školstva, emitovanja radio programa i izdavanja novina.

Ovaj organizacioni poduhvat održavanja funkcionisanja esencijalnih društvenih i komunalnih službi, u isto vreme osiguravajući održavanje i čak povećanje proizvodnje oružja – uprkos razarajućem bombardovanju i sve težoj vojnoj situaciji – jeste poduhvat bez presedana u istoriji.

Njegovo poslednje radio obraćanje naciji, prenošeno preko ostataka razorene mreže, bilo je 19. aprila 1945. godine, dvanaest dana pre njegove smrti. Kao što je činio svake godine od 1933. godine, govorio je veče uoči Hitlerovog rođendana. Čak i u ovoj prilici, kada su užasi svima bili očigledni, Gebels je govorio sa elokventnom, kontrolisanom strašću. Iskreno priznajući težinu situacije, bio je u stanju da ubeđuje i inspiriše.

Nasuprot propagandnom imidžu koji su mnogi prihvatili, Gebels je bio uspešan kao publicista i govornik ne zato što je bio majstor „velike laži“, već kao rezultat težnje ka tačnosti i istini.

U svom važnom govoru iz septembra 1934. godine u Nirnbergu, rekao je: „Propaganda može biti za ili protiv. U oba slučaja, ne mora biti negativna. Jedino što je bitno je da li su reči istinite i da li zaista odražavaju vrednosti naroda... Dobra propaganda ne mora da laže, zapravo ne sme da laže. Nema razloga da se boji istine. Greška je misliti da ljudi ne mogu da prihvate istinu. Mogu. Samo je stvar prezentovanja istine na takav način da ljudi mogu da je shvate. Propaganda koja laže dokazuje da ima loš cilj. Ona ne može biti uspešna na duže staze.“

U članku napisanom 1941. godine, Gebels citira primere neoprezno netačnih britanskih ratnih tvrdnji, i optužuje britanske propagandiste da su usvojili tehniku „velike laži“, koju je Hitler osudio u „Mein Kampf“. Gebels je napisao: „Englezi slede princip da kad neko laže, treba da laže na veliko i drži se toga. Oni se drže svojih laži, čak i kada zbog toga ispadaju smešni.“

Sumirajući, istoričar Hajber piše: „Gebels je zato mogao da slavi svoju informacionu politiku ne samo kao superiornu u odnosu na neprijateljevu u svom monolitnom karakteru, već i u ozbiljnosti i kredibilitetu koji jednostavno ne mogu biti prevaziđeni. Pohvala je opravdana: gledano na duge staze, Gebels je zagovarao propagandu koja služi istini. Njegove prave, svesne laži, uvek su bile u detaljima... Gebelsove laži su više bile one prirode koje se sastoje u dvosmislenostima i izbegavanjima kojima državni govornici teže da zaštite nacionalni interes.“

Posleratna slika Gebelsa kao majstora obmane je sama po sebi propagandno iskrivljavanje, objašnjava francuski naučnik Žak Elul (Jacques Ellul) u svojoj klasičnoj studiji „Propaganda“. On piše:

„Ostaje problem Gebelsove reputacije. Nosio je titulu Velikog lažova (koju mu je dodelila anglosaksonska propaganda) a ipak nikada nije prestao da se bori da propaganda bude što istinitija. Više je voleo da bude ciničan i brutalan nego da bude uhvaćen u laži. Govorio je: „Svako mora znati kakva je situacija.“ Uvek je prvi objavljivao katastrofalne događaje i situacije, ne krijući ništa. Rezultat toga je bilo opšte uverenje između 1939. i 1942. da su nemačka saopštenja ne samo konciznija, jasnija i uređenija, nego i istinitija od savezničkih... i štaviše da Nemci objavljuju vesti dva ili tri dana pre Saveznika. Sve je to toliko istinito da se davanje nadimka Velikog lažova Gebelsu mora smatrati značajnim propagandnim uspehom.“

U pismu svom pastorku nekoliko dana pred smrt, Gebels je izrazio uverenje da će istina naposletku prevagnuti: „Ne daj se poremetiti grajom koja će nastati širom sveta. Doći će dan kada će se sve laži srušiti pod sopstvenom težinom i istina će ponovo trijumfovati.“

WILLIAM PIERCE: GENOCID U VINICI (TRANSKRIPT RADIO EMISIJE AMERICAN DISSIDENT VOICES OD 13. JUNA 1998.)

Govorili smo pre nekoliko sedmica o masovnom ubijanju vodećeg sloja poljske nacije od strane sovjetske tajne policije u Katinskoj šumi u aprilu 1940. godine. Razgovarali smo o tom genocidnom zločinu u svetlu jevrejske kampanje da se Jevreji prikažu kao glavne žrtve Drugog svetskog rata i da dobiju reparacije od ostatka sveta danas. Slušaoci su iskazali veliko interesovanje za tu emisiju, jer mnogi ranije nisu bili upoznati sa činjenicama o zločinu u Katinskoj šumi. Danas ćemo dalje raspravljati ovu generalnu temu. Govoriću vam o sudbini ukrajinske nacije u rukama sovjetske tajne policije.

1943. Nemačka je bila u ratu protiv Sovjetskog saveza. Dvadeset pet godina ranije, na kraju Prvog svetskog rata, kada su komunistički revolucionari pokušavali da preuzmu vlast u Nemačkoj, Adolf Hitler se zakleo da će svoj život posvetiti borbi protiv komunizma. On je tada bio samo kaplar, na oporavku od ratnih rana u vojnoj bolnici, ali 15 godina kasnije, 1933. postao je kancelar Nemačke, i 1941. godine njegova vojska izvršila je invaziju na Sovjetski savez sa ciljem uništenja sovjetskog komunizma. Nemačka vojska prodrla je duboko u Sovjetsku imperiju i oslobodila celu Ukrajinu od komunista.

U maju 1943. jedinice nemačke vojske bile su stacionirane u ukrajinskom gradu Vinica, zajednici od 100.000 ljudi u pretežno poljoprivrednoj oblasti. Ukrajinski zvaničnici u Vinici rekli su Nemcima da je 5 godina ranije NKVD – sovjetska tajna policija, vrlo slična našem FBI – zakopala tela velikog broja ubijenih političkih zatvorenika u gradskom parku. Nemci su sproveli istragu, i za mesec dana iskopali su 9439 leševa iz velikog broja masovnih grobnica u parku i obližnjem voćnjaku.

Za razliku od Poljaka ubijenih u Katinskoj šumi, sva tela pronađena u Vinici pripadala su civilima, većinom ukrajinskim farmerima i radnicima. Tela muškaraca imala su vezane ruke iza leđa, kao i poljski oficiri u Katinskoj šumi. Iako su tela muškaraca imala odeću, tela mnogih mlađih žena bila su gola. Svim žrtvama pucano je otpozadi u vrat pištoljem kalibra 22, što je zaštitni znak NKVD ubica.

Nemci su sazvali međunarodni tim forenzičkih patologa da ispita tela i masovne grobnice. Međunarodni tim, u kome su bili patolozi iz Belgije, Francuske, Holandije i Švedske, kao i nekoliko država saveznika Nemačke, ispitao je 95 masovnih grobnica i izveo veliki broj autopsija.

Uključujući autopsije koje je ukrajinsko medicinsko osoblje već izvelo u Vinici, 1670 leševa je detaljno ispitano. Identitet njih 679 je utvrđen ili preko pronađenih dokumenata u odeći ili prepoznavanjem od strane rođaka, koji su nagrnuli u Vinicu iz okoline kada su čuli da su grobovi iskopani.

Vlasti su procenile da, osim 9439 ekshumirana tela, u neotvorenim masovnim grobnicama u okolini ima ih još 3000. Međunarodni tim je zaključio da su sve žrtve ubijene oko pet godina ranije – tj. 1938. godine. Rođaci žrtava koje su identifikovane su svedočili da su žrtve uhapšene od strane NKVD 1937. i 1938. Rođacima je rečeno da su oni koji su uhapšeni „narodni neprijatelji“ i da će biti poslati u Sibir na 10 godina. Nijedan od rođaka nije imao predstavu koji je bio razlog za hapšenja i svedočili su da uhapšeni nisu počinili nikakve zločine niti su učestvovali u bilo kakvoj političkoj aktivnosti. Kao što sam ranije rekao, skoro sve žrtve bili su farmeri ili radnici, iako je među njima bilo i nekoliko sveštenika i državnih službenika. 

Razgovarajući sa velikim brojem ljudi koji su imali neka saznanja o onome što se dogodilo u Vinici i okolnoj oblasti 1938., Nemci su uspeli da sklope sledeću sliku. 1937. i 1938. godine, bande NKVD nasilnika u čizmama su krstarili selima i gradovima Ukrajine, hapseći ljude po šablonu koji je posmatračima izgledao gotovo nasumičan. Žena jedne od žrtava je izjavila da kada su NKVD siledžije odvukle njenog muža, rekli su samo: „Hej, psu! Predugo si živeo.“ Drugi posmatrači mislili su da su uočili šablon. Ukrajinac koji je izdavao deo svoje kuće jevrejskom advokatu odbio je da proda celu kuću Jevrejinu, koji je ponudio da je kupi po nerazumno niskoj ceni. Nekoliko nedelja kasnije, ukrajinski kućevlasnik je uhapšen od NKVD. Drugi Ukrajinac koji je pretio da će pretući nižeg komunističkog funkcionera koji se nepristojno udvarao njegovoj sestri je uhapšen nedugo nakon toga. Izgledalo je da mnoga hapšenja predstavljaju izravnavanje ličnih računa i da svako ko je naljutio nekog Jevrejina ima velike šanse da bude uhapšen.

Sve ovo nije bilo ništa novo za Ukrajince. Podnosili su teret komunizacije Sovjetskog saveza već gotovo dve decenije. Ukrajina je bila primarno poljoprivredna nacija, nacija farmera i seljaka, i kao takva posmatrana sa podozrenjem od Jevreja i urbanog ološa koji je popunio redove Komunističke partije. Komunisti su se borili za gradsko radništvo, ali nisu imali mnogo ljubavi za farmere i seljake, koji su težili da budu suviše nezavisni i samodovoljni za komunistički ukus.

Tokom građanskog rata koji je usledio nakon Boljševičke revolucije iz 1917., Ukrajinci su želeli da izađu. Ukrajinski nacionalisti nisu želeli da budu deo Sovjetskog saveza. 1921. i 1922. Crvena armija okupirala je Vinicu i Ukrajinci su na veliko masakrirani da bi se ubio ukrajinski nacionalistički duh. Težnja za ukrajinskom nezavisnošću ipak je nastavila da tinja i usledili su novi masakri, posebno 1928. godine.

Ukrajina je bila uporište kulaka, nezavisnih farmera i sitnih zemljoposednika, koje su komunistički šefovi uvek posmatrali sa posebnom mržnjom. Staljin je dodelio zadatak istrebljenja kulaka svojoj desnoj ruci u Kremlju, Lazaru Mojsejeviču Kaganoviču, kasnije poznatom kao „Ukrajinski kasapin“. Kaganovič, najmoćniji Jevrejin Sovjetskog saveza, nadzirao je kolektivizaciju ukrajinskih farmi, koja je počela 1929. Da bi se slomio duh kulaka, Ukrajina je podvrgnuta veštačkoj gladi. Pripadnici NKVD i Crvene armije išli su od farme do farme, konfiskujući useve i stoku. Farmerima je rečeno da je hrana potrebna radnicima u gradovima. Ništa nije ostavljeno farmerima. 1933. i 1934. godine sedam miliona Ukrajinaca je umrlo od gladi, dok je Kaganovič posmatrao i likovao iz Kremlja.

Možda su 1937. i 1938. godine šefovi u Kremlju jednostavno pomislili da je vreme da se na Ukrajincima ponovo primeni bič. U svakom slučaju, ovog puta zadatak je dat NKVD-u. NKVD je bio čak još više jevrejski od ostatka sovjetskog komunističkog aparata. Komesar NKVD do septembra 1936. bio je Jevrejin Genrik Jagoda, koji je popunio ovaj instrument represije i terora Jevrejima na svim nivoima. A oni koji nisu bili Jevreji bili su od najgore vrste ruskog i ukrajinskog ološa, ogavnih glupaka i bezvrednih ljudi koji su u komunizmu videli način da se obračunaju sa boljima od sebe. U svakom slučaju, Ukrajinci su bili svesni da Jevreji preovlađuju u tajnoj policiji i sumnjali su da Jevreji stoje iza šablona hapšenja u 1937. i 1938. godini. I zaista, izgledalo je da se sledi naredba Talmuda „ubijte najbolje među Gentilima“, jer oni koji su uhapšeni bili su najčvršći, najspremniji, najpouzdaniji i najbesprekorniji među Ukrajincima.

Trideset hiljada je uhapšeno samo u regionu Vinice, i većina od njih je naposletku završila u zatvoru NKVD u gradu Vinici. Zatvor je imao kapacitet za 2.000 zatvorenika, ali tokom 1937. i 1938. najveći deo vremena bio je popunjen sa više od 18.000 zatvorenika. Tokom većeg dela 1938. godine nekoliko desetina zatvorenika je izvođeno iz zatvora svake noći i odvoženo do obližnjeg NKVD centra – parkinga za vozila. Tamo su im ruke vezivane iza leđa i vođeni su jedan po jedan nekoliko desetina metara do betonskog kanala ispred garaže. Kanal je korišćen za pranje vozila, i imao je odvod sa jedne strane sa gvozdenim rešetkama preko. Kako su zatvorenici dolazili do ivice kanala, pucano im je u vrat sa leđa, tako da kada bi pali na beton, krv bi im curila u odvod. To je bilo ono što su pripadnici NKVD u šali zvali „mokrii rabota“ – mokar posao – i imali su puno iskustva u „mokrom poslu“. Kamion parkiran pored kanala bi ostavljao uključen motor tako da bi zvuk motora pokrio zvuk pucnjeva. Dok je sledeći zatvorenik vođen, nekoliko ljudi iz NKVD bi pokupilo leš prethodnog zatvorenika i tovarilo ga u kamion. Kada se dostigne noćna kvota žrtava, kamion bi se odvezao sa tovarom leševa do ograđenog parka ili voćnjaka, gde su iskopani grobovi već čekali. I ovaj „mokar posao“ nastavljao se noć za noći, mesec za mesecom.

Zašto nam je ova gnusna priča važna danas? Napokon, masakr Ukrajinaca u Vinici se dogodio pre 60 godina. Reći ću vam zašto je i dalje važna za nas, osim zbog činjenice da su Ukrajinci naš narod, naši rođaci, deo naše rase.

Prvo, možete se zapitati zašto nikada niste čuli za Vinicu, i siguran sam da je to slučaj sa 99 odsto naših slušalaca. Naravno, Aleksandar Solženjicin je pisao i tome što se dogodilo u Vinici, u trećem tomu „Arhipelaga Gulag“, ali teško da ćete to naći na polici kod kase u samoposluzi. I Ukrajinci i Nemci su pisali o tome, iako uglavnom to pisanje nije objavljivano na engleskom, jer su izdavači u ovoj zemlji razumeli da bi bilo politički nekorektno objaviti bilo šta o Vinici. Mnogo bolje je da ljudi jednostavno zaborave. 

Nije li čudno da stalno slušamo toliko o Aušvicu? Nije li čudno da kada jevrejske grupe koriste svoj politički uticaj da se u nizu država donose zakoni kojima se obavezuju srednjoškolci da uče o takozvanom „Holokaustu“, ono što se dogodilo u Katinskoj šumi ili Vinici se nikada i ne pominje u srednjim školama? Izgovor za davanje učenicima da uče o takozvanom „Holokaustu“ je da je to bio najveći zločin u istoriji, i da bi trebalo da znamo o tome da se ne bi ponovilo. Ali zašto onda ne bi trebalo da učimo o Katinu i Vinici i Drezdenu i hiljadama drugih zločina gde su žrtve bili od našeg naroda, kako bi nam lekcija bila još značajnija?

Znate, ne pokušavam da pametujem oko toga. Svi znamo odgovore na ta pitanja, ali samo želim da razmislite o njihovom značaju. Za njih, Aušvic je bitan jer su Jevreji umirali tamo, a Vinica nije, jer su tamo ubijani samo Gentili (nejevreji, prim. prev.). Jevrejski medijski šefovi nam stalno trljaju nos Aušvicom, jer žele da se osećamo krivim; žele da osećamo da dugujemo nešto Jevrejima jer smo dozvolili da se to dogodi. Jevrejski medijski šefovi nikada ne pominju Vinicu jer su tamo Jevreji bili krivci. Osim toga, oni zarađuju mnogo novca promovišući „Holokaust“. Sigurno ne bi povećalo profit kada bi podelili pažnju i simpatije američke javnosti između Aušvica i Vinice. I sigurno im ne bi pomoglo u iznuđivanju milijardi dolara odštete za „Holokaust“ od Švajcaraca i svih drugih, ako bi priznali svoju krivicu za Katin i Vinicu.

Razmislite o tome! Kada bi Poljaci kontrolisali vesti i zabavu u medijima u Americi, slušali bismo mnogo više o Katinu, mislim. Kada bi Nemci kontrolisali naše medije slušali bismo mnogo više o terorističkom bombardovanju Drezdena. A ako bi Ukrajinci kontrolisali naše medije, svaki srednjoškolac bi znao za Vinicu. Ali Jevreji kontrolišu naše medije, i zato slušamo samo o Aušvicu: nikada ni pomena o Vinici. To je važno. Trebalo bi da brinemo zbog toga. Trebalo bi da brinemo kadgod je neki deo naše istorije potisnut, sakriven od nas. Trebalo bi da otkrijemo zašto. Moglo bi nam pomoći da obezbedimo da nam se ono što nam se dogodilo u Vinici nikada više ne ponovi.

Siguran sam da ste svi čuli maksimu da je napad najbolja odbrana. Da li se sećate proganjanja Džona Demjanjuka tokom 1980-ih, penzionisanog automehaničara iz Klivlenda, koga su Jevreji optužili da je „Ivan Grozni“?

Džon Demjanjuk je Ukrajinac koji je došao u Ameriku posle Drugog svetskog rata. 1978. godine Jevreji su napravili galamu oko toga da je Demjanjuk bio čuvar u nemačkom logoru za zatvorenike tokom rata, i vlada SAD ga je poslušno odvukla pred sud i oduzela mu državljanstvo. Onda je bio predat Jevrejima radi razapinjanja na krst i izručen Izraelu. Masmediji u Americi su 15 godina bili puni senzacionalnih priča o Ivanu Groznom i kako su Ukrajinci pomogli Nemcima u proganjanju jadnih, nevinih Jevreja.

Nažalost, ova strategija je Jevrejima uspela. Ukrajinci su držali glavu dole umesto da pokrenu pitanje Vinice. Naravno, čak i da su pokušali da kažu Amerikancima o Vinici ili o tome šta je Kaganovič činio ukrajinskim kulacima, ko bi ih mogao čuti? Ukrajinci nisu vlasnici Nju Jork Tajmsa, Vašington Posta, Vol Strit Žurnala, magazina Njuzvik, ili Američkih vesti & izveštaja iz sveta. Jevreji su vlasnici svih tih medija. I Ukrajinci nisu vlasnici Holivuda, pa ne mogu da prave filmske dramatizacije Vinice, kao što Stiven Spilberg radi o tzv. „Holokaustu“.

Suština stvari je da je Jevrejima uspelo da nam predstave strašno iskrivljenu verziju istorije, verziju u kojoj su oni potpuno nevine žrtve, a naš narod – Ukrajinci i Poljaci i Nemci – loši momci koji su proganjali sirote Jevreje bez ikakvog razloga. Pumpali su propagandu horski, svesno i namerno, bez ijednog većeg medija pod njihovom kontrolom koji bi skrenuo sa partijske linije. I zbog toga što im je uspelo da nam predstave falsifikovanu verziju istorije, uspeli su da promene američku spoljnu i domaću politiku u pravcima koji njima odgovaraju, na našu veliku štetu. Sve što se dogodilo na Bliskom istoku, na primer, od Drugog svetskog rata, bazirano je na ovoj lažnoj istoriji.

Više od toga, sve što se dogodilo u Evropi od ubistva 12.000 Ukrajinaca u Vinici 1938. godine zasnovano je na jevrejskoj moći da kontrolišu ono što mi saznajemo o sopstvenoj istoriji, onome šta se događa i šta se događalo u svetu oko nas. Američka vlada je ušla u savez sa sovjetskom vladom 1941. u svrhu uništenja Nemačke. Komunisti su predstavljeni američkoj javnosti kao dobri momci, vredni saveznici, a Nemci su predstavljeni kao loši momci. I američka javnost je progutala tu laž jer nije znala za Vinicu ili za hiljade drugih zločina počinjenih protiv našeg naroda od strane komunista. Kada su Nemci 1943. godine doveli međunarodnu komisiju da pregleda grobnice u Vinici, mediji kontrolisani od Jevreja zatajili su tu vest od američkog naroda, kao što su krili i vesti o genocidu u Katinskoj šumi od američkog naroda. I zbog toga nije bilo pravog protivljenja predaji polovine Evrope komunistima na kraju Drugog svetskog rata.

Da su Katin i Vinica predstavljeni javnosti, tako da bi svaki američki glasač detaljno znao šta je NKVD učinio u Katinu i Vinici, političari u Vašingtonu se nikada ne bi izvukli sa predajom Poljaka, Mađara, Rumuna, Bugara, Hrvata, Srba, Čeha, Slovaka, baltičkih naroda i svih Nemaca istočnog dela Nemačke tim komunističkim kasapima. Političari u Vašingtonu su se izvukli sa tim ne samo zato što su bili u džepovima Jevreja, već zato što američkom narodu nije saopštena istina. I zato što nam nije saopštena istina, još milioni našeg naroda su ubijeni od ruku NKVD posle rata, i cela istočna Evropa je pljačkana od strane komunista 50 godina, i imali smo Korejski rat i Vijetnamski rat – kojih ne bi bilo da nismo održavali komunističko carstvo živim zbog našeg neznanja, zbog laži koje su nam saopštene o onome šta se dogodilo u Evropi. Izgubili smo više od 100.000 naših najboljih mladića samo u Korejskom i Vijetnamskom ratu.

Zato je važno šta se saopštava javnosti. Važno je da naš narod zna istinu o našoj istoriji, čak i o stvarima koje su se dogodile pre 60 godina. I ja nameravam da učinim sve što mogu da im pružim istinu.

Mislim da sada možete razumeti zašto se Jevreji toliko trude da me skinu iz etera, zašto vrše pritisak na svaku radio stanicu koja prenosi „Američke disidentske glasove“. Oni se trude očajnički da drže američki narod u mraku o Vinici i Katinu i drugim njihovim zločinima. A ja sam odlučan da srušim zavese tišine i mraka i dam istinu i svetlost našim ljudima.

To je donekle i hitno, jer Jevreji nastavljaju da forsiraju donošenje zakona protiv onoga što zovu „govor mržnje“ – što znači bilo koji govor koji se suprotstavlja njihovim lažima. Uspeli su u donošenju takvih zakona u drugim državama. Ako bih pokušao da održim ovaj program u Kanadi ili Britaniji, npr., policija bi me uhapsila i zatvorila stanicu pre nego što bih stigao da završim. Ne dozvolimo da se to dogodi u Americi. 

MARK WEBER: RUZVELTOV GOVOR O „TAJNOJ MAPI“

Frenklin Ruzvelt je često lagao da bi postigao svoje ciljeve. U obraćanju koje je prenošeno putem radija 23. oktobra 1940., na primer, dao je „najsvečanije uveravanje“ da nije sklapao nikakve „tajne sporazume u bilo kom obliku, direktne ili indirektne, sa bilo kojom vladom bilo koje države iz bilo kojeg dela sveta, da će umešati ovu naciju u bilo koji rat, ili u bilo koje druge svrhe“. Ali američki, britanski i poljski dokumenti (uglavnom obelodanjeni mnogo godina kasnije) dokazuju da je ovo „najsvečanije uveravanje“ bilo bezočna laž. Ruzvelt je sklopio veliki broj tajnih sporazuma da će uvesti SAD u rat.

Od svih njegovih govora, verovatno najbolji primer Ruzveltove spremnosti da laže je njegovo obraćanje 1941. godine povodom dana mornarice, prenošeno celoj naciji putem radija 27. oktobra.

Dosta toga se dogodilo u mesecima koji su prethodili ovom obraćanju. 11. marta 1941. godine Ruzvelt je potpisao Lend-Lisov zakon, kojim se dozvoljavaju povećane isporuke vojne pomoći Britaniji, kršeći neutralnost SAD i međunarodno pravo. U aprilu Ruzvelt je ilegalno poslao američke trupe da okupiraju Grenland. 27. maja proglasio je stanje „neograničene nacionalne uzbune“, vrstu predsedničke objave rata kojom je zaobišao Kongres kome ustavno to pravo pripada. Nakon napada sila Osovine na SSSR u junu, Ruzveltova administracija počela je da isporučuje ogromne količine vojne pomoći Sovjetima. Te isporuke su takođe predstavljale grubo kršenje međunarodnog prava. U julu, Ruzvelt je ilegalno poslao američke trupe da okupiraju Island.

Predsednik je počeo svoje obraćanje povodom dana mornarice podsećanjem da su nemačke podmornice torpedovale američki razarač Grir 4. septembra 1941. i američki razarač Kerni 17. oktobra. Visoko emotivnim jezikom, okarakterisao je ove incidente kao neisprovocirane akte agresije usmerene protiv svih Amerikanaca. Izjavio je da, iako je on želeo da izbegne konflikt, pucanje je počelo i „istorija je zabeležila ko je ispalio prvi hitac“. Ono što Ruzvelt namerno nije pomenuo jeste činjenica da su u oba slučaja američki razarači bili angažovani u napadačkim operacijama protiv podmornica, koje su pucale kao krajnje sredstvo, u samoodbrani. Hitler je želeo da izbegne rat sa SAD, i izričito je naredio nemačkim podmornicama da izbegavaju konflikte sa američkim ratnim brodovima po svaku cenu, izuzev da bi izbegle neposredno predstojeće uništenje. Ruzveltovo naređenje „pucaj čim spaziš“ mornarici SAD bilo je smišljeno da bi se takvi incidenti kao oni koje on tako brižno osuđuje učinili neizbežnim. Njegovi provokativni napori da namami Hitlera da objavi rat SAD su propali i većina Amerikanaca se i dalje protivila direktnom mešanju u evropski konflikt.

Tako je, težeći da ubedi svoje slušaoce da je Nemačka stvarna pretnja američkoj bezbednosti, Ruzvelt nastavio svoj govor povodom dana mornarice iznenađujućom objavom: „Hitler je često odbijao tvrdnje da se njegovi planovi za osvajanje prostiru preko Atlantskog okeana. Imam u svom posedu tajnu mapu, sačinjenu u Nemačkoj od Hitlerove vlade – planera novog svetskog poretka. To je mapa Južne Amerike i dela Centralne Amerike kako Hitler planira da ih reorganizuje.“ Ova mapa, objasnio je predsednik, prikazuje Južnu Ameriku, kao i „našu trasu od životne važnosti, Panamski kanal“, podeljene na pet vazalnih država pod nemačkom dominacijom. „Ova mapa, prijatelji, jasno otkriva planove nacista ne samo protiv Južne Amerike, već i protiv SAD.“

Ruzvelt je otkrio i kako ima u svom posedu „još jedan dokument sačinjen u Nemačkoj od strane Hitlerove vlade. To je detaljan plan da se ukinu sve postojeće religije – katoličke, protestantske, muhamedanske, hindu, budističke i jevrejske“ što će Nemačka nametnuti „svetu pod svojom dominacijom, ako Hitler pobedi“.

„Imovina svih crkava biće zaplenjena od strane Rajha i njegovih marioneta. Krst i svi drugi religiozni simboli biće zabranjeni. Sveštenstvo će biti likvidirano. Umesto svih crkava naše civilizacije biće ustanovljena internacionalna nacistička crkva, crkva u kojoj će služiti govornici, koje će slati nacistička vlada. Umesto Biblije, reči Mein Kampf-a će biti nametnute i sprovođene kao Sveto Pismo. A umesto Hristovog krsta biće postavljena dva simbola: kukasti krst i goli mač.“

Ruzvelt je naglasio važnost ovih „otkrića“ izjavljujući: „Hajde da dobro razmotrimo ove sumorne istine koje sam vam saopštio o sadašnjim i budućim planovima hitlerizma.“ Svi Amerikanci, rekao je, „su suočeni sa izborom između sveta u kakvom želimo da živimo i sveta kakvog bi nam nametnuli Hitler i njegove horde.“ Stoga, „zavetujemo se da ćemo dati sve od sebe za uništenje hitlerizma“. Nemačka vlada je odmah odgovorila na Ruzveltov govor odbacujući njegove „dokumente“ kao apsurdne laži. Italijanska vlada je objavila da ako Ruzvelt ne objavi svoju mapu „u roku od 24 sata, steći će visoku reputaciju kao falsifikator“. Na konferenciji za štampu sledećeg dana, novinar je, prirodno, od predsednika zatražio primerak „tajne mape“. Ali Ruzvelt je to odbio, navodeći samo da je mapa došla od „vrlo pouzdanog izvora“.

Kao što se često događalo, istina o mapi nije izašla na videlo do mnogo godina nakon rata: bio je to falsifikat sačinjen od britanske obaveštajne službe, najverovatnije u njenoj tehničkoj laboratoriji u Ontariju, Kanada. Vilijem Stivenson (šifrovano ime: Intrepid), šef britanskih obaveštajnih operacija u Severnoj Americi, predao ju je šefu američke obaveštajne službe Vilijemu Donovanu, koji ju je dao Ruzveltu. U memoarima objavljenim 1984. godine, britanski agent iz ratnog perioda Ajvar Bris preuzeo je zasluge za smišljanje prevare sa „tajnom mapom“. Naravno, drugi dokument koji je Ruzvelt citirao, u kome su predstavljeni nemački planovi da se ukinu sve svetske religije, podjednako je falsifikat kao „tajna mapa“.

Neki američki zvaničnici bili su zabrinuti britanskim ratnim naporima da se obmanu američka vlada i narod. U memorandumu od 5. septembra 1941. koji je dostavljen državnom sekretaru Kordelu Halu, pomoćnik državnog sekretara Adolf Berl je upozorio da britanski obaveštajni agenti prave lažne dokumente o navodnim nemačkim zaverama. Amerikanci bi trebalo da budu „na oprezu“ prema ovakvim britanskim „lažnim uzbunama“, zaključio je Berl.

Verovatno nijedan od Ruzveltovih velikih savremenika, uključujući Staljina, Hitlera, pa čak i Čerčila, nikada nije održao govor toliko pun besramnih neistina kao one u govoru povodom dana mornarice 1941. Najmanje jednom prilikom, Ruzvelt je privatno priznao svoju spremnost da laže da bi postigao svoje ciljeve. Tokom razgovora u maju 1942. sa svojim bliskim jevrejskim savetnikom, sekretarom za finansije Henrijem Morgentauom Juniorom, predsednik je primetio: „Mogu da imam jednu politiku za Evropu i drugu dijametralno suprotnu za Severnu i Južnu Ameriku. Mogu biti potpuno nedosledan, i štaviše, potpuno sam spreman da govorim neistine ako će nam pomoći da dobijemo rat.“ 

DAVID IRVING: IZGUBILI SMO OSEĆAJ SUDBINE (1990.) (govor održan u Klarendon klubu)

Za više od polovine vas, večeras je drugi put ove godine da govorim pred vama. Danas ću govoriti o stvari koja je bliska srcu svakog Britanca. Ne znam vaša imena, ni vašu politiku, ni vašu religiju. Znam da ste gotovo svi Britanci, i to je ujedinjavajući faktor za sve nas. 1938. godine, kada sam rođen, Britanija je kontrolisala imperiju koja je obuhvatala veliki deo svetske kopnene mase. Bili smo narod koji je mogao da hoda uspravne glave. Nije nas bilo sramota onoga što činimo. Bili smo nacija sa osećajem misije, osećajem svrhe, osećajem sudbine. Na zidu moje kancelarije kod Grosvenor trga imam veliku mapu koju sam kupio pre godinu dana u jugozapadnoj Africi, u onome što danas moramo da zovemo Namibija.

To je stari Kolinsov školski atlas Afrike. Velike oblasti tog kontinenta bile su pod upravom britanskog naroda, i sigurno im nije išlo lošije nego danas. U stvari, bio bih toliko hrabar da kažem da im je išlo mnogo bolje pod britanskom upravom u 1940-im i 1950-im godinama nego što im ide pod diktatorima, za koje smo mi ohrabrivani da im dozvolimo da preuzmu vlast. Mislim da mogu da kažem ovo: retko se nacija odrekla odgovornosti, retko je nacija izvršila samoubistvo tako rapidno kao britanska nacija od kraja Drugog svetskog rata. Zalutali smo. Izgubili smo osećaj svrhe, osećaj sudbine, osećaj misije. Ne možemo tačno da pokažemo kada se to dogodilo ako nemamo istančan osećaj za istoriju. Onda počinjemo da posmatramo određena raskršća u 1940-im, možda čak i 1930-im godinama gde je Britanija pogrešno skrenula. Danas smo toliko odmakli, nakon tih pogrešnih skretanja, da smo prinuđeni da se suočimo sa pitanjem, da li je to staza koju možemo uopšte rekonstruisati? Može li časovnik biti vraćen unazad? Da li je Britanija propala, ili možda postoji neki način da mala grupa posvećenih ljudi, čak i u ovaj kasni čas, okrene kazaljku sata unazad do mesta gde je bila kada sam ja rođen, kada je Britanija bila velika nacija?

Kao istoričar – i to vrlo nezavisnog uma, koga se novine u ovoj zemlji plaše – mogu da ukažem da određene epizode u toku mog života kada smo pogrešno skretali, i tokom sledećeg sata govoriću o ljudima koji su za to odgovorni, i pokušati da ukažem šta je to čega bismo se ubuduće morali čuvati. Jer ljudi koji su to „činili ranije“ bi mogli to „činiti ponovo“. Znam da su novine u ovoj zemlji posebno osetljive na mene, jer kada je pre dve godine izašla moja biografija Vinstona Čerčila, oni su se urotili u zaveri ćutanja da ignorišu knjigu.

Ovo nije samo ljutiti ispad povređenog autora koji smatra da njegova knjiga nije kritički prikazana. Znam da je u pitanju bilo udruživanje, jer sam se raspitivao. Svaka druga knjiga koju sam napisao za više od 30 godina je bila istaknuto kritički ispitana od strane britanske štampe, uglavnom unisono. Čerčilova biografija je naišla na sloj ćutanja ovde, iako je u Australiji bila bestseler broj jedan u roku od deset dana – širom australijskog kontinenta, od obale do obale. Isti uspeh je ostvarila i na Novom Zelandu, u Kanadi, Južnoj Africi. Stoga sam u Londonu preduzeo korak koji je za autora krajnje neuobičajen: pisao sam svakom uredniku za književnost, i pitao: zašto? Jedan od njih mi je odgovorio: Dejvid Holovej, iz Dnevnog telegrafa. Rekao je: „Gospodine Irving, odlučili smo prošlog novembra da ignorišemo vašu knjigu“. Ako kupite opus Martina Gilberta o Čerčilu, suočićete se sa dve istaknute stvari: prva je Gilbertova religija – tako da nećete otkriti ništa o silama koje su čvrsto držale Vinstona Čerčila od 1936. godine pa nadalje; i druga stvar je da je Gilbert delimično finansiran, što sam iskreno priznaje u uvodu, od fondacija bliskih porodici Čerčil. Ja naravno ne kritikujem gospodina Gilberta zbog toga. Ali veoma je interesantno da nijedan engleski kritičar nije pomenuo tu činjenicu.

Uzdizali su Gilbertovu verziju u nebesa, bez pominjanja toga. Možete mi verovati, dame i gospodo, da da sam u uvodu svoje biografije Adolfa Hitlera napisao „Zahvalan sam na donacijama od Memorijalnog fonda Adolf Hitler“ ili da sam, kada sam objavio biografiju Hermana Geringa, zahvalio se na finansijskoj podršci koju mi je pružila „Karintal fondacija“ – to je bilo Geringovo imanje na selu – da bi se neki engleski kritičari osećali obaveznim da tu činjenicu pomenu bar u prolazu.

Ovde smo takođe suprotstavljeni jednoj vrsti novinske zavere ćutanja. Postoje neke stvari koje obrazovani, gentilski engleski svet ne pominje. Ono što ne pominjemo su veze između... onih ljudi i onih ljudi. Ako to učinite, naćićete se podvrgnuti onome što je Nil Ašerson u Observeru jednom nazvao, pišući o mojoj knjizi, „kofama blata“. Peregrin Vorsthorn, veliki urednik Nedeljnog telegrafa, bio je pre nekoliko godina toliko hrabar da ukaže na činjenicu da je svaki optuženi u skandalu sa akcijama Ginesa određenog... tipa. Neću ulaziti u detalje o tome. On je pomenuo u uvodniku Nedeljnog telegrafa da su svi optuženi određene religije. Ovo je naravno za nas potpuno nebitno. Nas ne interesuje ko je koje religije. Nema nikakve razlike ako se Džerald Ronson i Ernest Saunders i ostali ne zovu zaista tako; da je pravo ime „Tajni“ Rolanda nešto sasvim drugo je za mene potpuno irelevantna stvar. Ali ono što me brine je da, osim Nedeljnog telegrafa, engleska štampa je iz nekog razloga smatrala za neophodno da se to ne pomene – da je to bio očigledan zajednički faktor koji zbog nekog razloga nije trebalo pomenuti.

Autocenzura i moj nedostatak takve autocenzure za trideset godina pisanja knjiga je ono što me je dovodilo u nevolju: moje odbijanje da se poklonim, moje odbijanje da budem prestrašen od pominjanja takvih stvari. Mogu vam dati jedan vrlo dobar primer iz moje književne karijere. Pisao sam istoriju mađarskog ustanka iz 1956. godine. Objavljena je 1981. godine od Hodera&Stogtona (moji izdavači u ovoj zemlji su svi sa najfinijim pedigreom). U mom istraživanju za tu knjigu, išao sam iza Gvozdene zavese sedam ili osam puta i istraživao mađarske arhive kao i partijske arhive; u Moskvi sam intervjuisao ruskog generala Pavela Batova koji je komandovao tenkovima koji su skršili ustanak; u SAD sam istraživao dokumenta CIA i američkog predsednika Dvajta D. Ajzenhauera, i otkrio sam šta se zaista dogodilo.

Vrlo brzo sam otkrio, čitajući profile izbeglica CIA, da je postojao jedan ujedinjujući faktor u budimpeštanskoj vladi protiv koje je ceo mađarski narod ustao u besu, koji nigde drugde nije pomenut. To je bilo to da je svaki član omražene mađarske komunističke vlade – Erno Gero, Jozef Reval, Mikloš Farkaš, svi ti funkcioneri u Budimpešti, su bili iste religije; mađarski ustanak je počeo kao tipičan staromodni pogrom. Niko to u štampi tada nije pominjao, i (skoro) niko to nije pomenuo naknadno, iako je to bila jedna od najvažnijih karakteristika ustanka iz 1956. 

Samo je jedna osoba od autoriteta, koliko mi je poznato, ikada skrenula pažnju na ovu nesrećnu ujedinjujuću karakteristiku. Da su mučitelji, ubice i ministri policije svih država gde su boljševici preuzeli vlast, bilo na kratko ili trajno, bili povezani tom karakterističnom okolnošću. A ta osoba je bio Vinston Čerčil! Čerčil je napisao članak koji je bio toliko žestoko antisemitski da bih ja svakako oklevao da stavim svoje ime ispod njega.

Išao je do krajnosti skrećući pažnju na torturu, teror, ubilačke metode koje su ti ljudi koristili. Kontaktirao sam priznate eksperte za Čerčilovu literarnu karijeru, bibliografe, kako ih zovu, Univerziteta Oregon u Judžinu, i pitao ih da li postoje dokazi da je ovaj članak napisao Čerčil, ili je možda mogao biti podmetnut od strane nekog drugog? Vratio mi se odgovor „sa žaljenjem moramo reći da ga je zaista napisao Čerčil: ne razumemo šta ga je spopalo“.

Pa, šta god ga je spopalo 1920. godine, napustilo ga je u julu 1936. Na večeri u severnom Londonu, nešto manjoj nego što je ova večeras, 22. jula 1936., Čerčilu je stavljeno do znanja od strane raznih uticajnih biznismena – ponovo neću ulaziti u detalje ko su oni bili – da bi ga mogli finansirati. Jedan od prisutnih bio je potpredsednik Odbora deputata (Board of Deputies of British Jews, prim. prev.), ser Robert Veli Koen. Njegovu autorizovanu biografiju objavio je Robert Henrikes; on se otvoreno hvalio da je na ovoj večeri dao 50.000 funti za finansiranje tajne grupe koja bi održavala Čerčila na površini, ukoliko okrene svoje briljantne govorničke i literarne talente od svojih trenutnih meta, što su bili Indija i odbrana, i uperi svoje oružje isključivo na njihovog neprijatelja, nacističku Nemačku. Zamislite taj iznos u valuti iz 1990.! Tajna grupa za pritisak se zvala Fokus.

Bio sam duboko šokiran kada sam sve ovo otkrio, jer u tom trenutku – bio sam u mojim tridesetim – bio sam toliko „plavook“ i nevin da nisam verovao da britanski političari uzimaju novac od bilo koga, pogotovo kada je to protiv interesa sopstvene države. Kasnije, kako sam nastavio da istražujem za moju Čerčilovu biografiju, otkrio sam da su svi učestvovali u tome. Laburisti, liberali, konzervativci, unionisti – svi su uzimali novac, i to ne samo sa blagajne Donjeg doma Parlamenta. Čerčil nije bio u vladi u 1930-im godinama, bio je u „divljini“. Kako je onda mogao da priušti svoje ogromno osoblje u Čartvelu, svojoj kući na selu (zaista, kako je mogao da priušti kuću na selu!) Imao je osoblje baštovana, medicinskih sestara, dadilja, sekretarica, pisaca govora i šofera; i svi ti ljudi su naizgled bili plaćeni od njegove plate kao člana Parlamenta, 500 funti godišnje.

Odgovor je u tome da je uzimao novac sa drugih mesta, i nijedne novine nisu komentarisale tu činjenicu. Cela njegova grupa, Fokus, čiji članovi su bili takvi ljudi kao Harold Makmilan, moj poznati izdavač, i veliki broj drugih konzervativnih i laburističkih članova Parlamenta, uticajnih bivših ministara i biznismena – bili su direktno ili indirektno plaćeni od ljudi kao što su oni biznismeni iz severnog Londona ili od stranih vlada.

Nakon Minhenskog sporazuma od 29. septembra 1938. godine, kada je g. Nevil Čemberlen – koji koliko mi je poznato, nije bio ni na čijem platnom spisku – otišao da se sretne sa Hitlerom i da potpiše, sa Benitom Musolinijem i Eduarom Daladijeom, sporazum koji je faktički označio kraj Čehoslovačke kao vojne sile u Evropi, češka vlada je shvatila da joj je vreme isteklo. Jedan od konzervativnih poslanika iz Fokusa, general ser Edvard Spirs, imao je suprugu, američku novelistkinju po imenu Meri Borden. Pronašao sam njen privatni dnevnik na Bostonskom univerzitetu u Masačusetsu. I tu je stajalo: 3. oktobar – četiri dana nakon što je Minhenski sporazum potpisan – Lejdi Spirs je pisala, totalno opušteno, „Jadni Edvard. Sada će morati da budu opšti izbori.“ „Suočen sa izgledom gubitka 2.000 funti godišnje od Čeha.“ Možete li verovati! „I njegovog mesta u Parlamentu.“ To je sve crno na belo u dnevniku ove dame, supruge konzervativnog člana Parlamenta za Karlajl. U dokumentima sam pronašao telefonski poziv koji je češki ambasador g. Jan Masarik učinio u septembru 1938. Pragu govoreći, g. Čerčil traži još! G. Atli takođe traži još!

Češki dokumenti pokazuju da su dva miliona funti već poslata iz Praga u London u julu 1938. za podmićivanje „uticajnih opozicionih konzervativnih članova Parlamenta“. Sa konzervativnom vladom u kabinetu, „opozicioni konzervativci“ znači grupa oko Čerčila, Makmilana, Entonija Idna. Oni i ostali su uzeli dva miliona funti u julu 1938. da bi prodali svoju zemlju, Britaniju, Britaniju u kojoj sam ja rođen, da bi je pustili niz reku Moldau (Vltavu, prim. prev.). Posao istoričara je da otkriju prave krivce.G. Majkl Fut, pisac kome se duboko divim iako je socijalista, napisao je knjigu 1938. godine pod nazivom „Krivci“. On nije znao ni polovinu! On je upirao prstom na nevine, kao što je Nevil Čemberlen, koji je pokušao da spasi mir.

Jedna stvar je bila očigledna: ovo je obeležilo jedno od sudbonosnih pogrešnih skretanja koje smo preduzeli. Čim je Britanija ušla u rat, počeli smo da gubimo imperiju. Naravno, nakon toga, 1950-ih i 60-ih, moglo se čuti iznova i iznova: imperija svakako nestaje! To je kriminalni fatalizam. Ako smo imali dovoljno snage i muškosti – i znam da među vama ima dosta starih vojnika, dame i gospodo; ako smo imali dovoljno snage i muškosti da vodimo očajnički rat šest godina protiv bezobzirnog, odlučnog, hrabrog neprijatelja, svakako smo imali snage i da sačuvamo imperiju. Kako neko može reći da nismo mogli održati rasprostranjenu imperiju, danas u 1980-im i 90-im, kada imamo satelitsku komunikaciju, supersonične transportne avione i sve druge metode smanjivanja globalnih udaljenosti? To su samo isti stari defetisti koji su govorili drugačije – krivci iz 1930-ih i 40-ih, koji su na svoju zbunjenost otkrili da gubimo sve deo po deo, i nisu zaista razumeli zašto.

Zašto smo zaboga ušli u rat 1939.? Zato što smo u martu 1939. dali garanciju Poljacima. Imamo dokumenta danas, Nevil Čemberlen je prevarom naveden da da garanciju ljudima kao što je Ijan Kolvin iz Njuz Kronikla, novine finansirane od strane ljudi kao što su oni o kojima sam ranije govorio. I evo Ijana Kolvina, mladog dopisnika iz Berlina, koji dobija prijem kod premijera u martu 1939. godine, i koji govori g. Ćemberlenu, po instrukcijama Fokusa, da je Hitler izdao naređenje da se gotovo odmah izvrši invazija na Poljsku. Čemberlen je uspaničen dao tu sudbonosnu garanciju – garanciju od 31. marta 1939. godine, da ako Poljska bude napadnuta, Britanija će stati uz nju. To je bio skriveni momenat kada je Britanska imperija počela da se raspada. I sve su to izvele one misteriozne snage iza scene, koje su zbog svojih bezobzirnih razloga želele rat u centralnoj Evropi.

Šta je trebalo da uradimo, da smo imali političare koji su bili državnici za Britaniju, skroz i naskroz, i koji bi znali samo sa crveno-belo-plavu zastavu naših predaka, i koji nisu bili plaćeni iz inostranstva? Trebalo je da kažemo Poljacima: dakle, imate svađu sa her Hitlerom? Imate svađu sa Nemačkom? Rešite je sami. Naša imperija je nama važnija. I da smo imali prave državnike engleske krvi u to vreme, trebalo da je da kažu imigrantima i izbeglicama koji su pohrlili ka našim obalama, i koje smo naravno prihvatili, kao što ćemo uvek prihvatiti ljude koji su očajni i iskreno strepe za svoje živote, trebalo je da im kažu: vi ste gosti. Sve dok ste naši gosti ovde, radite ono što Englezi narede. Nećemo dozvoliti da nas zavedete. Trebalo je da kažemo tim ljudima: dakle, imate svađu sa nacističkom partijom? Rešite je sami. Jer to je bila svađa: ovi ljudi su započeli internacionalni bojkot Nemačke čim su nacisti došli na vlast; četiri, pet, šest godina pre toga oni su vodili rat, iz unutar policijskih stanica i novina Berlina, Hamburga i Minhena protiv uspona nacional – socijalizma u Nemačkoj. Svaki istoričar vam to može reći. Bila je to borba između dve sile u Nemačkoj. I ta borba je vođena palicama, pištoljima i noževima u mraku. I kakve je to veze imalo sa Britanskom imperijom? Apsolutno nikakve. Ali mi smo bili ohrabrivani da se umešamo, jer su ljudi koji su nagrnuli na naše obale otkrili da su njihovi prijatelji već ovde u medijima. I situacija je postala progresivno gora u decenijama od tada. Dovoljno je pogledati koncentraciju britanske medijske moći u rukama direktora rođenih u inostranstvu kao što je g. Robert Maksvel da biste shvatili opasnost u kojoj je danas ponosni britanski narod.

Ako gledamo televiziju kasno uveče, oko 11,30 ili 12 časova, na programu su stari filmovi – Iling komedije i filmovi Edgara Lustgartena koji su snimljeni u Britaniji 1940-ih ili 50-ih. Ne možete tačno odrediti šta je to: ali postoji nešto... to je ono kakva je Britanija nekad bila, pre nego što su je preplavili stranci. To su bili dani, naravno, 1940-ih i 50-ih, kada ste mogli prošetati ulicom Oksford noću bez straha da ćete biti opljačkani, ili nešto još gore; to su bili dani kada ste širom celog sveta mogli pitati bilo koje dete koje ide u školu, šta zna o britanskom policajcu? I dobili biste odgovor: „On je nenaoružan!“ Bili smo ponosni na to. Bili smo ponosni na svoje tradicije. Britanija je bila dom naprednih industrija, inteligentnih i ispravnih ljudi čijoj reči se moglo verovati.

Ali sada nije. Britanija je postala nacija gde prava nekih ljudi moraju biti posebno zaštićena zakonom, umesto svačijim prirodnim hrišćnskim instinktima; nacija gde se najnovijem pridošlici daje prednost u odnosu na ljude koji su bili ovde vekovima, sa svojom familijom i precima. Sve je okrenuto naglavačke. I mi smo zbunjeni, preneraženi svim tim, jer gdegod se okrenemo, mi Englezi i Škoti i Velšani i Irci – gdegod pogledamo, ne možemo videti nijednu političku partiju ili grupu koja je spremna da se zauzme za nas.

Gde su Englezi na vlasti? G-đa Tačer? Mi znamo u čijem džepu je g-đa Tačer. Ona je u džepu svojih birača. Pa, Britanija je „demokratija“ i normalno je da premijer bude u džepu svojih birača, ako su ti birači reprezentativan uzorak engleskog naroda. Trebalo bi znati koliko tih birača ima roditelje ili babe i dede koji su bili u Britaniji u 1930-im i 40-im godinama. Uzmite na primer g. Martina Gilberta, mog velikog rivala kao istoričara. On nije čak ni bio u Britaniji za vreme rata: iz bogate i uticajne porodice, odmah je prebačen preko mora u Kanadu, da mu se ništa ne bi dogodilo. Možda nije mogao urediti drugačije. Za to vreme, mi Englezi sedeli smo ovde i znojili se trpeći ono što su drugi ljudi naneli na našu zemlju.

Pokušali smo da sakupimo deliće 1945. godine. I dalje ne znamo zaista šta se dogodilo. Važna istorijska dosijea su i dalje zatvorena, iako bi po pravilu trebalo da možemo da vidimo podatke stare trideset godina. Ako odete do Kjua (Britanskog nacionalnog arhiva, prim. prev.) i pogledate arhive videćete da vam neće pokazati ono što želite da vidite. Uzmite na primer leto 1940., kada je Britanija bila na svom drugom sudbonosom raskršću, nakon što su Francuska, Poljska, Nizozemska, Norveška i Danska bile u nemačkim rukama: u to tragično doba britanske istorije, naš „smrtni neprijatelj“ Adolf Hitler izneo nam je toliko velikodušnu ponudu da se danas možemo samo češkati po glavi i pitati šta je krenulo naopako? Video sam je u nemačkim, švedskim, švajcarskim i američkim arhivama; ali u britanskim postoje samo nejasni tragovi, jer je uklonjena – precrtana, kao određeni paragrafi u zapisnicima Kabineta iz maja, juna i jula 1940, koje ni danas, 50 godina kasnije, ne možemo pročitati. Mirovna ponuda je bila sledeća: Hitler je izjavio da je spreman da povuče vojsku iz Francuske, Holandije, Belgije, Norveške, Danske, Poljske i Čehoslovačke – sa svih teritorija osim naravno oblsti koje su bile nemačke i pre i zbog kojih je ratovao. Sada kada je povratio teritorije kao što su Alzas i Lorena, nije hteo da ih ispusti.

Hitler nas je obavestio, preko emisara. U Švedskoj, obavestio je Viktora Malea, britanskog ambasadora; Hitler mu je poslao advokata po imenu Ludvig Vajsauer u avgustu 1940. U Americi, britanski ambasador lord Lotian, veoma dobar hrišćanski džentlmen, je prišao nemačkom ambasadoru, Hansu Tomsenu. Svaki pokušaj da se detalji ove istorijske mirovne ponude predstave britanskom narodu je sprečen od strane Vinstona Čerčila jer, naravno, on je tek došao na vlast, 10. maja 1940.: nije mogao sebi da priušti mir tada. Da je nastao mir u junu ili julu 1940., on, Vinston Čerčil, bio bi gotov. Nema statue na Trgu Parlamenta za Čerčila!

Stoga je odlučio da se dalje bori. Održao je one veličanstvene govore u Domu komuna, i dao je da ih emituje BBC – ne on sam, jer on uveče nije bio sposoban za emitovanje, pa je to činio Norman Šeli iz BBC. (Oni među vama koji su mojih godina ga se sećaju iz Dečijeg sata – uvek sam mislio da je on Lari jagnje, ali izgleda da je bio gradonačelnik Grada igračaka). Norman Šeli mi je to rekao, i proverio sam u dokumentima BBC; zaista, svako drugo Čerčilovo emitovanje je tu – nije bio plaćen, ali ugovor je tu – osim onih ključnih govora od tog leta. Sećate se: „...Ako Britanska imperija i Komonvelt traju hiljadu godina, ljudi će i dalje reći, ovo je bio njihov najbolji čas“. On nije emitovao taj govor, emitovao ga je Lari jagnje.

Čerčil je morao da učini da britanski narod misli da je u opasnosti od invazije. On je znao da nije, jer je čitao nemačke šifrovane poruke: u maju 1940. razbili smo operativnu šifru nemačkog vazduhoplovstva, i on je znao da Britanija uopšte nije u opasnosti od invazije. On je znao jer je čitao najtajnije poruke nemačke Vrhovne komande – on sam: ne njegov kabinet i ne njegov generalštab – on je znao da Hitler planira da napadne Rusiju. Tako je Čerčil napravio hrabar potez slanja jedine britanske oklopne divizije na Bliski Istok tog leta. Šef Kraljevskog štaba je rekao: „Premijeru, nije li to ozbiljan rizik za britanska ostrva, kada, kako kažete, možemo svakog trenutka biti suočeni sa invazijom?“ Čerčil je odgovorio „To je rizik koji mislim da sam spreman da prihvatim!“

Vinston Čerčil, u svojim memoarima, označava u indeksu Stenlija Boldvina rečima: „Stavlja partiju ispred države“. Ali g. Čerčil je stavio sebe ispred partije, a partiju ispred države. Bio je odlučan da ostane na vlasti, na bilo koji način, i u tom cilju je, što znamo iz dokumenata britanskog Ministarstva vazduhoplovstva, namerno isprovocirao bombardovanje Londona. Rat je morao da bude produžavan. U sledećih nekoliko sedmica biće obeležavanja godišnjica toliko da će vam izlaziti na oči i uši – Bitka za Britaniju, Nekolicina, 14. septembar – biće govor za govorom, i garantujem vam da vam niko neće reći ono što možete naći u mojoj biografiji Čerčila, da je Čerčil namerno isprovocirao napad na London, jer mu je bilo potrebno da uništi mirovni pokret u Britaniji. Dovoljno ljudi znalo je za mirovnu ponudu od leta 1940. i želelo je da se ona prihvati. U njegovoj vladi, lord Biverbruk, ministar proizvodnje aviona; lord Halifaks, sekretar za inostrane poslove; Nevil Čemberlen, bivši premijer – svi su hteli mir!

Jedini put iz ove dileme bio je da se Taj čovek isprovocira da bombarduje naš London. Zato je Čerčil počeo da bombarduje Berlin, koji do tada nije bio bombardovan. Čerčil je iz dešifrovanih poruka znao da je Hitler naredio da se London ne bombarduje ni pod kakvim uslovima. Hitler je u stvari zabranio bombardovanje britanskih gradova uopšte; Luftvafe je bombardovala dokove Portsmauta i mesta kao što je Liverpul zbog dokova, ali nisu bombardovali gradove; a London je bio pod totalnom zabranom. Imamo ova dokumenta i naređenja sa nemačke strane. Čerčil je to znao iz dešifrovanih poruka. Morao je nekako da se probije kroz Hitlerovu velikodušnost. Jednog popodneva, bio je 3. avgust, nedeljno popodne – general Šarl De Gol je posetio Čerčila u Čekersu i otkrio da mali debeljuškasti premijer, sudbina Britanije, stoji nasred travnjaka u Čekersu, mašući pesnicom ka nebu i govoreći: „Zašto ne dođete!“ Jer – Hitler nije napadao London.

Zato je krajem avgusta Čerčil bombardovao Berlin – ne jednom već sedam puta. Telefonski razgovori između Čerčila i Komande bombardera RAF (Royal Air Force, prim. prev.) su danas u arhivama: možete videti da je Čerčil doneo odluku. Ser Čarls Portal, u to vreme generalni komandant Komande bombardera je rekao, ali premijeru, moram vam skrenuti pažnju da to može rezultirati u tome da Nemci odustanu od zabrane i bombarduju London. Čerčil je samo trepnuo. Nakon šestog ili sedmog britanskog bombardovanja, Hitler je održao svoj poznati govor u Berlinu – 4. septembra 1940. – u kome je rekao da ako Britanci dođu i bombarduju Berlin još jednom, on će „uništiti“ britanske gradove. Čerčil je telefonirao Komandi bombardera još jednom: „Bombardujte Berlin“.

Dan nakon toga, počinje Blic. 7. septembra, hiljadu nemačkih bombardera se usred dana spušta niz Temzu, bombardujući istočni deo Londona. 360 građana Londona gine. Sam g. Čerčil, upozoren od šifranata, je pobegao u Oksfordšajr. Tokom sledećeg meseca, septembra 1940., 7.000 gine, uključujući 700 dece. To je kraj britanskih nada za mirom. To je bila sudbonosna prekretnica za Britansku imperiju, ne na način na koji možete pomisliti, ne u smislu da je „spasena tako što se bori sama“, već u smislu da je propala. Jer se rat nastavio, produžavajući vreme Vinstona Čerčila na vlasti.

Do početka decembra 1940. Britanija je već bankrotirala. Nije bilo više dolara; predsednik Ruzvelt poslao je američki bojni brod u Sajmonstaun da pokupi naše poslednje zlatne rezerve u Južnoj Africi, 50 miliona funti. Od tog trenutka bili smo potpuno u džepu Amerikanaca. Ne zaboravimo, Vinston Čerčil je bio polu – Amerikanac. „Najveći živi Englez“ je laž: stavljao je SAD ispred Imperije kadgod je bio pred alternativom. Nije se konsultovao sa Makenzi Kingom u Kanadi. Nije se konsultovao sa premijerom Novog Zelanda Frejzerom, nije se konsultovao sa vicekraljem Indije o onome što radi. Putovao je preko Atlantika u avgustu 1941. i konsultovao se sa predsednikom Ruzveltom! Ispred Njufundlenda, na samom pragu Kanade, i nije čak rekao ni kanadskom premijeru da je tu. Makenzi King je saznao potpuno slučajno da je Čerčil bio tu, na konsultacijama sa predsednikom neutralne zemlje.

I dalje ne znamo tačno ko su bili posrednici između Ruzvelta i Čerčila u godinama pre 1939. Znamo da je jednom prilikom Feliks Frankfurter, prvi sudija Vrhovnog suda SAD iz svoje rase, bio poslat u London od strane Ruzvelta na konsultacije sa Čerčilom. U to vreme Čerčil je još uvek dobijao novac od onih moćnika u Londonu, koji su sami bili finansirani od strane sličnih tela u SAD, Klark Ejhelberger & Co.

Ako preskočimo vreme do 1941: nabavio sam kopije privatnih papira prvog predsednika države Izrael, dr Haima Vajcmana. Oni uključuju korespondenciju sa g. Čerčilom, od 1937. nadalje sve do 1945. i godina nakon rata. Jedna stvar koja se ističe je da je da je g. Čerčil zaista uspeo da nasamari cioniste. Uzimajući njihov novac u godinama pre rata, sada kada je bio na vlasti prekršio je svako obećanje koje je dao cionistima. Vajcman je dolazio da ga vidi iznova i iznova, tokom 1940. i 1941., govoreći, dajte nam našu vojsku na Bliskom Istoku, da imamo svoj arsenal u Palestini, i obećavamo da ćemo se boriti na vašoj strani. Čerčil, pošto nije bio budala, shvatao je da ako se Vajcmanova vojska bori na našoj strani, imaćemo 200 miliona muslimana ujedinjenih protiv nas. Zato je govorio samo: „U redu, razmotriću to“. U septembru 1941. Vajcman je ponovo došao da se sretne sa njim u ulici Dauning br. 10; imam kopiju pisma koje mu je Vajcman napisao: Premijeru, želite da uvedete SAD u rat. I imate teškoće jer Ruzvelt tvrdi pazar. Ne zaboravite nas. Mi smo najveća etnička grupa u SAD na vašoj strani. Učinite šta tražimo na Bliskom Istoku, i garantujem vam da ćete imati SAD u ratu. Ja i moj narod ćemo se pobrinuti za to. Setite se kako smo to uspeli u Prvom svetskom ratu. „Činili smo to i ranije i možemo to učiniti ponovo“, citiram ovo pismo u drugom tomu moje Čerčilove biografije. Martin Gilbert nije citirao nijedno od pisama iz ove korespondecije u njegovoj biografiji Čerčila.

Sledimo ovu zamršenu vezu. Na kraju rata, 1945. godine, Britanska imperija je bila najprostranija u istoriji. Naše vojske bile su raširene po celoj planeti. Počinjali smo da vraćamo teritorije koje smo izgubili na Dalekom Istoku zahvaljujući Čerčilovoj budalastoj vojnoj i pomorskoj strategiji. I odjednom, imperija je nestala. Bauljajući po mraku, tražimo krivce. Mislim da delom moramo kriviti grehe propuštanja. Ako se osvrnemo sa pozicije na kojoj je Britanija sada, sa samo šačicom ljudi prave engleske, irske, škotske i velške krvi – zastrašene, koji se prikriveno sreću po večerama kao što je ova, razmenjujući naša osećanja i tuge – možemo videti neke od najgorih grešaka koje su učinjene. 1958. godine, na primer, imamo lorda Hailšama na sednici Kabineta koji kaže: „Ne mislim da će ova imigracija obojenih biti neki problem za Britaniju. Imamo samo 100.000 takvih imigranata do sada, i ne verujem da će taj broj mnogo porasti! Zato sam protiv uvođenja ograničenja.“ Izdajnik broj 1 britanske stvari. (Voleo bih da mislim da neko, negde, radi ono što bi Gilbert & Salivan hteli da Mikado radi: to jest, sastavlja „mali spisak“ imena ljudi...)

Čak i ako se saberemo, zajedno i ozbiljno za narednih deset, dvadeset ili trideset godina, i uspemo da vratimo časovnik unazad, recimo, pola sata njegovog vremena, pravi krivci će preminuti, zapamćeni samo po bronzanim pločama, statuama i memorijalima po našoj prestonici. Možemo ići okolo i uništavati te spomenike; ali biće mnogo teže vratiti Britaniju tamo gde je bila. Ne mislim da su g-đa Tačer i takvi kao ona pravi ljudi za to. Ni od čega se ne stresem više nego kad se, posle dva ili tri meseca rada na novom rukopisu, vratim na aerodorom Hitrou – gde, naravno, moj pasoš pregleda pakistanski službenik Imigracione službe. Nije li to poniženje za nas Engleze? I izađem iz zgrade Terminala, i tu je plakat Večernjeg standarda na kome piše: „Kinok u novom sukobu sa Vedžvud Benom“. (Nil Kinok, tadašnji predsednik Laburističke stranke, Entoni Vedžvud Ben, izrazito levo orijentisani poslanik Laburističke stranke iz tog perioda, prim. prev.) To je mislim najniža tačka ljudskih emocija: „Kinok u novom sukobu sa Vedžvud Benom“. Sudbina Britanije, u rukama ljudi čiji umovi su toliko mali da bi bez problema prošli kroz iglene uši.

To su političari koji su nesposobni da misle dalje od sledećeg prekrajanja izbornih jedinica. Nesposobni su da razmišljaju dalje od sitnih svakodnevnih stvari. Oni ne mogu da vide kraljevstvo, kojim se nadaju da vladaju u budućim godinama, kako se smanjuje i postaje sve više zagađeno; da ljudi o čijim interesima bi trebalo da se brinu sve manje liče na Engleze, što ih više gledaju. Oni su nesposobni da razmišljaju u kategorijama vekova.

Adolf Hitler je bio čovek koji mi je veoma dobro poznat, jer sam proveo dvadeset godina života proučavajući ga, razgovarajući sa njegovim savetnicima, osobljem i tako dalje, koji su mi rekli sve o njemu, dobro i loše: Hitler je rekao jednu stvar o Josifu Staljinu koja mi se urezala u pamćenje. „Staljin“, rekao je on u jesen 1941., kada je bio prilično ubeđen da je pobedio tog čoveka, „Staljin, štagod mislili o njemu, on je čovek koji razmišlja u kategorijama vekova“. I to je bio Hitlerov pad: jer Staljin, razmišljajući u kategorijama vekova, je povukao svoje armije nazad i pustio Nemce da uđu u velika prostranstva Sovjetskog saveza, bez obzira na ruske žrtve. Dame i gospodo, ne možete, gledajući današnje „državnike“ u Domu komuna, ili u Domu lordova, reći: to su ljudi koji razmišljaju u kategorijama vekova. Oni su zastrašeni, oni su u nečijem džepu (a taj neko je obično i sam u nečijem džepu); pre nego što donesu odluku telefoniraju Beloj kući u Vašingtonu ili ko zna kome drugom. Oni čitaju čudne novine. Oni se nekada priklanjaju čudnim religijama. Oni gaje zapanjujuća verovanja. Oni su ne-engleski političari. Oni ne zaslužuju predikat „Englez“ ili „Engleskinja“.

Mi koji smo istoričari, koji smo posvetili naše cele karijere od 30 ili 40 godina proučavanju razvoja istorijskih događaja – mi možemo reći šta će se dogoditi! Imate zdrav instinkt koji vam govori, da ako se ovo događa prethodnih meseci, ovo će se dogoditi naredne sedmice, i ovo verovatno za dve godine, što znači da će se za pet godina dogoditi ono. Uzmite na primer prošlu godinu, 3. oktobar 1989. Morao sam da idem u Berlin. Bio sam pozvan u Berlin da se pojavim na nemačkom televizijskom programu; trebalo je da prisustvuje pet ili šest nemačkih „istoričara“. Nedelju dana kasnije, primio sam telefonski poziv od Sender Frajes Berlin (nemačka radio televizijska stanica u to vreme, prim. prev.): „G. Irving, neprijatno nam je, moramo da vas zamolimo da ne dolazite, jer su svi drugi istoričari odbili da sede za istim stolom sa vama!“ „Pa, malo je neprijatna situcija za vas, zaista, jer sam već kupio avionsku kartu i rezervisao hotel. Zato ću biti tu!“. „G. Irving, bojim se da imamo nesporazum. Niste više pozvani u program.“. „O, ne, neću biti u vašem studiju, biću ispred, sa svojim prijateljima.“ I tako smo 3. oktobra prošle godine, 1989., paradirali ispred Sender Frajes Berlin televizijske stanice u aleji Mazuren u Berlinu, sa plakatima na engleskom (i nemačkom, tako da ih i najgluplji Nemac može razumeti): „Nemački istoričari – lažovi i kukavice“.

Pominjem ovaj incident samo jer sam tog jutra držao konferenciju sa štampu u hotelu Kempinski u Berlinu. Sva berlinska štampa bila je tu, i nacionalni pres servis, Deutsche Presse Agentur i radio stanice. I na toj konferenciji za štampu rekao sam: „Nećete verovati, ali u roku od dvanaest meseci Nemačka će biti ponovo ujedinjena!“ Nemački novinari su se podrugljivo nasmejali. Bila je to suluda ideja. Da bi država, koja je bila podeljena četrdeset godina, mogla odjednom biti ujedinjena. Zid je još uvek stajao. Bilo je suviše apsurdno, i eto, tu je bio Englez koji je to rekao. 9. novembra zid je pao. Bilo je toliko očigledno, moglo se videti da nema šanse da Istočna Nemačka preživi dalje, a ipak oni sami to nisu uviđali.

Nije mogla da preživi jer je Poljska postala demokratska, a svih osam železničkih i putnih veza između Istočne Nemačke i Sovjetskog saveza idu preko Poljske. Zato je Istočna Nemačka bila „izgubljena“ za Moskvu. Moralo je da se dogodi, pre ili kasnije, i ja sam rekao „u roku od dvanaest meseci“. Na TV programu u Madridu, 16. decembra 1989., skratio sam procenu, rekao sam: „Mislim da će se ujedinjenje dogoditi u roku od šest meseci“. Svi nemački novinari koji su učestvovali u ovom programu, „A traves del espejo“, popadali su od smeha. Lokalni dopisnik Franfurter algemajne cajtunga je pobesneo: „To je potpuno suludo! Kako ovaj Englez može da priča takve gluposti!“ Jer čak ni u decembru, niko nije govorio o nemačkom ujedinjenju. A sada se ono dešava.

Mogu ići i dalje, i reći ću šta će se dogoditi u narednih deset godina. Deutsche Presse Agentur, nemačka novinska agencija, prošle sedmice objavila je profil u nemačkim novinama u kome ponavljaju moja smela predviđanja: povratićete istočne nemačke teritorije: vratićete ih trgujući sa Poljacima. Poljaci ne mogu da vam plate svoje dugove. Napravićete čistu trgovačku transakciju. Čini se da g-đa Tačer nije primetila da će se to dogoditi. Možda bi trebalo da čita te nemačke novine gde bi me čula kad kažem: u narednih deset ili dvadeset godina, Nemačka će uspostaviti ekonomsku hegemoniju u istočnoj Evropi i dalje, do najdubljih močvara Sovjetskog saveza; snagom nemačke marke postići će ono što je Hitler 1941. naumio da postigne tenkom. A to znači neizbežno propast Zajedničkog tržišta u koje smo stavili sve svoje nade. Britanija će biti ostavljena po strani, jer g-đa Tačer čini sve što može da uvredi Nemce. A zašto? To me dovodi do početka ovog govora: zato što je ona u džepu ljudi koji žele da ona vređa Nemce.

Ne možemo dalje ovako, dame i gospodo. Ne možemo nastaviti da pogrešno skrećemo. Moramo da shvatimo da je još jednom Britanija na prekretnici, i da ako želimo da počnemo da ponovo uspostavljamo ono što smo izgubili u poslednjih pedeset godina nesposobnom vlašću, kroz greške naših slabašnih političara, moraćemo da podržimo pobednika u budućnosti; i moraćemo da uspostavimo našu snagu na solidnoj, čvrstoj osnovi. A ta solidna, čvrsta osnova će biti demokratska Nemačka. Onda možemo početi da čistimo našu domovinu, ida se otarasimo korumpiranih političara. Danas verovatno ne postoji nijedan političar koji ne uzima neku vrstu mita iz nekog crnog fonda, ili od neke strane države, ili neke velike firme, ili nekog industrijskog interesa u Ujedinjenom kraljevstvu. Pogledajte kako umiru: bogati – bogati preko svake mere! Sa ispruženom rukom, jedva mogu da priušte da vode svoje izborne kampanje, ali kada umru – sve je ispisano u njihovim testamentima u Tajmsu!

Odakle sav taj novac dolazi? Nije došao od njihove poslaničke plate. Došao je od keš isplata, od strane interesa koje zastupaju. Nijedan od njih nema Britaniju u srcu. Ti interesu su sitni, prizemni, egocentrični i često anti-engleski u srcu. Kako drugačije možemo objasniti da je ova država preplavljena imigrantima u poslednjih četrdeset godina? Ne zato što su nam bili potrebni. Bili su potrebni krupnom biznisu. Krupni biznis ne interesuju britanske tradicije, britanski stil, britanska kultura i britanska civilizacija. Njihove morske i vazdušne linije su profitirale od ovog priliva. Nije bilo bitno što su imigranti totalno strani kulturi ove države. Problem imigracije je tragedija koja je nanesena obema našim narodima, našem i narodima imigranata. Mora biti razrešena na neki dobrovoljan način. Više ne može biti stoprocentno rešena, jer je problemu dozvoljeno da se gnoji suviše dugo do kako nam je nanesen u 1950-im. Ali možemo početi da vraćamo časovnik tamo, ako naši političari imaju volju – ako i dalje imaju želju da povrate nešto od stare države na koju smo svi u ovoj prostoriji ponosni.

Čudno, Francuzi to rade: a Francuska je socijalistička zemlja! Oni nude svakom imigrantu iz severne Afrike 30.000 funti da ide. Eto vam malo socijalističkog pragmatizma. Ali oni poznaju svoje imigrante: „Nećemo vam dati sve odjednom. Daćemo vam svake godine toliko da ostanete van naše zemlje“. Mi moramo da učinimo isto u ovoj zemlji. Tako ja razumem koncept dobrovoljne repatrijacije. Moraćete da kažete Zapadnoindijcima, jer oni su oni koji su najstraniji našoj kulturi: mora da ste poludeli! Pogledajte zemlje koje ste ostavili. Mi razumemo zašto ste otišli, jer ste bili namamljeni ovde od strane trgovaca robljem XX veka, da radite poslove koje Englezi nisu hteli da rade. Razgovarao sam sa mnogo njih, ljudima iz istočnog kraja Londona; oni žele da se vrate na Santa Luciju ili Barbados ili Jamajku odakle su došli, ali ne mogu da se vrate. Hajde da im kažemo, organizovaćemo vam povratak na isti način kao što su vam oni surovi ljudi organizovali dolazak. Organizovaćemo vam to – dobrovoljno. Bićete dobrodošli kao turisti ubuduće, isto kao što mi možemo da posetimo Barbdos ili Santa Luciju ili Jamajku kao turisti. Dame i gospodo, kada posetite neku od tih zemalja, prva stvar koju službenici Imigracione službe žele da vide je vaša povratna karta – jer vam neće dozvoliti da ostanete.

Na istoj osnovi ti ljudi mogu dolaziti u Englsku često koliko žele, pod uslovom da im je prebivalište tamo odakle su došli. Obezbedićemo im kontejnere da prebace svoj nameštaj, svoje kolor televizore, svoje engleske automobile – jer to će obezbediti godine posla za mehaničare tamo! – mogu sve da ponesu sa sobom i svi će biti zadovoljni. Potreban je samo odgovarajući propagandni impuls. I dalje nećete očistiti sto odsto njih iz ove zemlje; to bi bilo iluzorno, bilo bi utopijski čak i pomisliti na to. Ali možete ukloniti pritisak sa oba naša nezadovoljna naroda. Neću reći da će „teći reke krvi“ ako se to ne desi, jer neće. Ali biće mnogo nezadovoljstva, između starih Britanaca, koji su ovde možda od početka veka, i novih Britanaca, koji su zaista prilično svesni da nisu dobrodošli.

Potreban je samo neko sa voljom. Potreban je državnik. Potrebno je udruživanje ljudi koji razmišljaju kao engleski narod. Ima ih jako malo u Domu komuna trenutno. Naši političari nemaju interese Britanije u srcu. Mene lično ne interesuje bavljenje politikom, dame i gospodo, jer politika u Britaniji smrdi. Ali pokušavam da ljudima otvorim oči. Širom zemlje držaću male sastanke kao što je ovaj, mala okupljanja, male večere. Sledeće će biti u Mančesteru i Edinburgu u narednih mesec ili dva. Moraćemo da pronađemo ljude koji razmišljaju kao Englezi, koji imaju interese svoje nacije u srcu. Moramo imati vere: postoji engleska vera koja je rođena iz engleske tradicije – tradicije koja je počela ne 1900-ih ili 1800-ih, već koja ide unazad dve hiljade godina kroz sve tuge i bolove ove velike zemlje koju smo ponosni da zovemo svojom. Ali to je zemlja koja mora biti negovana i kultivisana i čuvana od stranih interesa koji nemaju njenu sudbinu u srcu. Dame i gospodo, sve što je potrebno je akt obavezivanja; i osećaj za veru. Verujem da u Britaniji ima dovoljno ljudi sa tim osećajem za veru. 

JUDEJA OBJAVILA RAT NEMAČKOJ (24.03.1933.)

ARTHUR R. BUTZ: KRATAK UVOD U REVIZIONIZAM HOLOKAUSTA (13.05.1991.)

Vidim tri glavna razloga za široko rasprostranjeno, ali pogrešno verovanje u legendu o milionima Jevreja ubijenih od strane Nemaca tokom Drugog svetskog rata: američki i britanski vojnici pronašli su užasne gomile leševa u zapadnonemačkim logorima koje su osvojili 1945. godine (npr. Dahau i Belzen); više nema velikih zajednica Jevreja u Poljskoj; i istoričari generalno podržavaju tu legendu.

Tokom oba svetska rata, Nemačka je bila prinuđena da se bori protiv tifusa, prenošenog vaškama u konstantnom saobraćaju sa Istokom. Zbog toga svi zapisnici o prijemu u nemačke koncentracione logore govore o procedurama brijanja glave, tuširanja i ostalih postupaka uklanjanja vaši, kao što je tretman zatvorenika pesticidom Ciklon. To je takođe bio glavni razlog visokog procenta smrtnosti u logorima kao i postojanja krematorijuma, onih koji su uopšte i postojali.

Kada je Nemačka upala u haos, naravno, sve takve odbrambene mere su prestale, pa su tifus i ostale bolesti postale veoma raširene po logorima, gde su zatvarani pretežno politički zatvorenici, obični kriminalci, homoseksualci, prigovarači savesti i Jevreji regrutovani za rad. Stoga užasne scene, koje pak nisu imale nikakve veze sa „istrebljenjem“ ili bilo kakvom isplaniranom politikom. Štaviše, zapadnonemački logori i nisu bili navodni „logori za istrebljenje“, koji su svi bili u Poljskoj (npr. Aušvic i Treblinka) i koji su svi evakuisani ili zatvoreni pre nego što su ih zaposeli Sovjeti, koji nisu zatekli takve scene.

„Konačno rešenje“ o kome se govori u nemačkim dokumentima bilo je program evakuacije, raseljavanja i deportacije Jevreja sa krajnjim ciljem njihovog proterivanja iz Evrope. Tokom rata Jevreji raznih nacionalnosti su preseljavani na istok, kao deo tog konačnog rešenja. Legenda tvrdi da je to preseljenje bilo pretežno u svrhe istrebljenja.

Velika većina od miliona navodno istrebljenih bili su istočnoevropski – ne nemački ili zapadnoevropski – Jevreji. Zbog toga je studija preko statistike stanovništva bila gotovo nemoguća, ali činjenica je da više ne postoje velike zajednice Jevreja u Poljskoj. Ipak, Nemci su bili samo jedna od nekoliko strana umešanih u preseljavanje Jevreja. Sovjeti su deportovali gotovo sve Jevreje iz istočne Poljske u unutrašnjost SSSR 1940. godine. Posle rata, pored poljskih i drugih Jevreja koji su nadirali sa istoka u okupiranu Zapadnu Nemačku, cionisti su preselili veliki broj u Palestinu, a SAD i druge države apsorbovale su veliki broj Jevreja, najčešće na način koji je vođenje tačnog računa o brojevima činio nemogućim. Štaviše, poljske granice su drastično promenjene na kraju rata; država je bukvalno pomerena na zapad.

Istoričari generalno podržavaju legendu, ali već postoje presedani skoro neverovatnog slepila učenih ljudi. Na primer, kroz srednji vek, čak su i politički protivnici pape priznavali njegovu lažnu tvrdnju da je u IV veku car Konstantin predao vlast nad Zapadom papi, iako su svi vrlo dobro znali da je više careva nasledilo Konstantina. Jednoglasnost među akademicima je pogotovo sumnjiva kada postoje veliki politički pritisci; u nekim državama revizionisti Holokausta su progonjeni.

Lako je pokazati da legenda o istrebljenju zaslužuje skepticizam. Čak i površni čitalac literature o Holokaustu zna da se tokom rata niko nije ponašao kao da se on događa. Stoga je uobičajeno grditi Vatikan, Crveni krst i saveznike (pogotovo obaveštajne službe) zbog njihovog neznanja i neaktivnosti, i objašnjavati da se Jevreji generalno nisu odupirali deportaciji jer nisu znali šta ih očekuje. Kada se sve ovo sabere, dobija se čudna tvrdnja da su skoro tri godine nemački vozovi, operišući na kontinentalnom nivou kroz gusto naseljene delove Evrope, regularno i sistematski prevozili milone Jevreja u smrt, i niko ništa nije primetio izuzev nekolicine jevrejskih vođa koji su javno govorili o „istrebljenju“.

Kada se bliže razmotri, čak ni ta nekolicina jevrejskih vođa nije delovala kao da se to dešavalo. Obična komunikacija između okupiranih i neutralnih država bila je otvorena, i oni su bili u kontaktu sa Jevrejima koje su Nemci deportovali, koji stoga ne bili u neznanju o „istrebljenju“, da su te tvrdnje bile validne.

Ovo neverovatno neznanje mora se pripisati i vojnom obaveštajnom odeljenju Hansa Ostera, koje je nedavno tačno označeno kao „pravi generalštab Hitlerove opozicije“.

Ono što nam je ponuđeno kao dokaz prikupljeno je na suđenjima, posle rata. Gotovo svi dokazi se svode na usmena svedočenja i „priznanja“. Bez dokaza sa ovih suđenja ne bi postojao nijedan značajan dokaz o „istrebljenju“. Ovde se mora dobro razmisliti. Da li su suđenja bila potrebna da bi se utvrdilo da se dogodila bitka kod Vaterloa? Bombardovanja Hamburga, Drezdena, Hirošime i Nagasakija? Pokolj u Kambodži? Pa ipak, ovaj trogodišnji program, kontinetalnog obima, sa milionima žrtava, zahteva suđenja da bi dokazao svoju realnost. Ja ne tvrdim da su suđenja bila nelegalna ili nepoštena, tvrdim da takva istorijska logika na kojoj legenda počiva ne može biti podržana. Takvi događaji se ne mogu odigrati bez stvaranja obimnih i istovremenih dokaza o svojoj realnosti, kao što se veliki šumski požar ne može dogoditi bez stvaranja dima. Moglo bi se tako verovati i da je Nju Jork izgoreo, ako se mogu pronaći svedoci za to.

Detaljno razmatranje specifičnih dokaza koji su ponuđeni u prilog legende je bilo u fokusu revizionističke literature i ne može ovde biti preduzeto, ali pomenuću jednu stvar. Tvrdnja legende je da nije bilo specifičnih sredstava namenjenih istrebljenju i da su sredstva prvobitno namenjena za druge svrhe korišćena u dvostruke svrhe. Tako su Jevreji navodno ubijani pesticidom Ciklon a njihovi leševi su nestajali u krematorijumima zajedno sa umrlima od „običnih“ uzroka (pepeo ili drugi ostaci miliona žrtava nikada nije pronađen). Zasigurno, svaka promišljena osoba mora biti skeptična.

ROBERT FAURISSON: SEKULARNA RELIGIJA HOLOKAUSTA, TRULI PROIZVOD POTROŠAČKOG DRUŠTVA (31.07.2008.)

Religija „Holokausta“ je sekularna: pripada laičkom svetu; profana je; odnosno ima na raspolaganju sekularnu ruku, tj. sekularni autoritet zastrašujuće moći. Ima svoje dogme, svoje zapovesti, dekrete, svoje proroke i svoje vrhovne sveštenike. Kao što je jedan revizionista primetio, ima svoj krug svetaca, muških i ženskih, među kojima su npr. sveta Ana (Frank), sveti Simon (Vizental) i sveti Eli (Vizel). Ima svoja sveta mesta, svoje rituale i svoja hodočašća. Ima svoje svete (i zastrašujuće) zgrade i svoje relikvije (u formi parčića sapuna, cipela, četkica za zube...). Ima svoje mučenike, svoje heroje, svoja čuda i svoje čudesno preživele (milione njih), svoje zlatne legende i svoje pravednike. Aušvic je njena Golgota. U njoj, Bog se zove Jehova, zaštitnik svog izabranog naroda koji, kao što se kaže u jednom od Davidovih psalama, koga je nedavno citirala javni tužilac An de Fontet (Anne de Fontette), tokom suđenja jednom francuskom revizionisti u Parizu, kažnjava „lažljive usne“. Za ovu religiju, Satana se zove Hitler, osuđen, kao Isus u Talmudu, da se večno kuva u izmetu. Ona ne poznaje milost, ni oproštaj, ni saosećanje, već samo dužnost osvete. Ona diktira zakone nacijama. Njeno srce kuca u Jerusalimu, kod Jad Vašem spomenika, na zemlji otetoj domorocima; zaklonjenoj zidom visokim 12 metara da zaštiti ljude koji su so zemlje, pomoćnike religije „Holokausta“ koji vladaju nad Gojima sistemom koji je najčistiji izraz militarizma, rasizma i kolonijalizma.

RELATIVNO NOVA RELIGIJA ČIJI USPON JE BIO METEORSKI

Iako je uglavnom samo slika hebrejske religije, ova religija je relativno nova i njen uspon je bio meteorski. Za istoričara, ovaj fenomen je izuzetan. Najčešće, religije univerzalnog obima imaju svoje korene u davnim vremenima, što čini zadatak istoričara religioznih ideja i institucija jako teškim. Međutim, na sreću takvih istoričara, u vremenu od pedesetak godina (1945-2000), pred našim očima, nova religija, religija „Holokausta“ je iznenada nastala i nastavila da se razvija neverovatnom brzinom, šireći se skoro svuda. Osvojila je Zapad i teži da se nametne i ostatku sveta. Svaki istraživač zainteresovan za istorijske fenomene rađanja, života i smrti religija bi trebalo da iskoristi priliku koja se nudi da izbliza proučava rađanje i život ove nove religije, a onda da izračuna njene šanse za opstanak i mogućnost propasti. Svaki specijalista za rat koji traži indicije dolazećeg požara morao bi da ispita rizike ratnog krstaškog pohoda u koji bi nas ovakva osvajačka religija mogla povesti.

RELIGIJA KOJA PRIHVATA POTROŠAČKI MENTALITET (KONZUMERIZAM)

Po pravilu, u potrošačkom društvu religije i ideologije su u teškoćama ili opasnosti. Svake godine, rast industrijske proizvodnje i poslovnih aktivnosti stvara u umovima ljudi nove potrebe i želje, vrlo konkretne, smanjujući njihovu žeđ za apsolutnim ili aspiracije ka idealnom, faktorima kojima se religije i ideologije hrane. Pored toga, napredak naučnog mišljenja čini ljude sve skeptičnijim prema istinitosti religioznih priča i obećanja koja one daju. Paradoksalno, jedina religija koja danas napreduje je religija „Holokausta“, koja suvereno vlada i odbacuje skeptike od ostatka čovečanstva: označava ih kao „poricače“, dok oni sebe zovu „revizionisti“.

Ovih dana, ideje domovine, nacionalizma ili rase, kao i ideje komunizma ili čak i socijalizma, su u krizi ili na putu nestanka. U jednakoj krizi su religije zapadnog sveta, uključujući i jevrejsku religiju, kao i, na manje vidljiv način, nezapadne religije, suočene sa privlačnom silom konzumerizma; štagod ko mislio, muslimanska religija nije izuzetak: bazar privlači više ljudi nego džamija, a u određenim naftom bogatim kraljevstvima, konzumerizam u svojim najstranijim oblicima predstavlja najgrublju pretnju islamskim pravilima života.

Rimski katolicizam je pogođen anemijom: da iskoristimo Selinovu (Luj – Ferdinand Detuš, francuski pisac, pisao pod pseudonimom Luj – Ferdinand Selin, prim. prev,) frazu, postao je „hristianemičan“. Među katolicima kojima se Benedikt XVI obraća, koliko ih još veruje u Marijinu nevinost, Isusova čuda, fizičko vaskrsnuće mrtvih, večni život, raj, čistilište i pakao? Govor crkvenjaka se uglavnom ograničava na „Bog je ljubav“. Protestantske i srodne religije su razvodnjene, sa svojim doktrinama, u beskonačnim sektama i varijantama. Članovi jevrejske religije sve se manje pridržavaju neobičnih pravila i zabrana, napuštajući sinagoge i, u sve većem broju, stupajući u brakove sa osobama van jevrejske zajednice.

Ali dok su zapadna verovanja i ubeđenja izgubile veći deo svoje supstance, vera u „Holokaust“ je ojačala; stvorila je vezu – religija, prema standardnoj etimologiji je veza (relegat, religio) – koja omogućava različitim zajednicama i nacijama da dele zajedničku veru. Sve u svemu, hrišćani i Jevreji danas sarađuju svim srcem u propagiranju holokaustske vere. Čak i dobar broj agnostika ili ateista se može videti postrojen sa entuzijazmom pod zastavom „Holokausta“. „Aušvic“ omogućava zajednicu svih.

Činjenica je da ova nova religija, rođena u doba brzog širenja konzumerizma, nosi sve oznake konzumerizma. Ima svoju energiju, prepredenost i inventivnost. Eksploatiše sve resurse marketinga i komunikacije. Najgori proizvodi „Šoa (Shoah) biznisa“ su samo sekundarni efekti religije koja je, sama po sebi, čista izmišljotina. Od nekoliko parčića istorijske stvarnosti, stvari koje su bile u ratno doba normalne (kao što je interniranje velikog dela evropskih Jevreja u getoima ili logorima), njeni promoteri su izgradili gigantsku lažnu istorijsku predstavu: lažnu predstavu o navodnom istrebljenju Jevreja u Evropi, o logorima navodno opremljenim gasnim komorama za ubijanje i, konačno, o šest miliona jevrejskih žrtava.

RELIGIJA KOJA JE IZGLEDA PRONAŠLA REŠENJE JEVREJSKOG PITANJA

Kroz milenijume, Jevreji, u prvo vreme dobro dočekani u zemljama koje su ih primile, izazvali su fenomen odbacivanja koje vodi do njihovog proterivanja, ali veoma često, nakon što su izašli kroz jedna vrata, vraćali su se kroz druga. Kod nekoliko nacija kontinentalne Evrope, ovaj fenomen se ponovo pojavio krajem XIX i početkom XX veka. „Jevrejsko pitanje“ se postavilo pre svega u Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Austro – ugarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Svi su, počevši od samih Jevreja, počeli da traže „rešenje“ ovog „jevrejskog pitanja“. Za cioniste, koji su dugo bili manjina među samim Jevrejima, rešenje je moglo da bude jedino teritorijalno. Trebalo je, u saglasnosti sa imperijalnim silama, pronaći teritoriju koju bi jevrejski kolonisti mogli naseliti. Ova kolonija mogla bi biti locirana, na primer, u Palestini, Madagaskaru, Ugandi, Južnoj Americi, Sibiru... Poljska i Francuska nameravale su rešenje na Madagaskaru, dok je Sovjetski Savez stvorio u južnom Sibiru autonomnu jevrejsku oblast Birobijan. Što se tiče nacional-socijalističke Nemačke, ona je proučavala mogućnost naseljavanja Jevreja u Palestini, ali je od 1937. godine shvatila nerealističnu prirodu te ideje i veliku nepravdu koju bi takav projekat naneo Palestincima. Naposletku je Treći Rajh hteo da stvori jevrejsku koloniju u delu Poljske (Judenrezervat Nisko, južno od Lublina), a zatim je 1940. godine ozbiljno razmatrao stvaranje kolonije na Madagaskaru (Projekat Madagaskar). Dve godine kasnije, zaokupljen neophodnošću vođenja rata na kopnu, vodi i u vazduhu, kao i sve većom brigom oko spašavanja nemačkih gradova od vatrene stihije, da bi sačuvao same živote svojih građana, da bi održao u životu ekonomiju celog kontinenta, tako siromašnog sirovinama, kancelar Hitler obznanio je svom okruženju, u prisustvu rajhsministra i šefa rajhskancelarije Hans – Hajnriha Lamersa da namerava da „odloži rešavanje jevrejskog pitanja za posle rata“. Čineći unutar nje populaciju nužno suprotstavljenu Nemačkoj u ratu, Jevreji – u svakom slučaju njihov veliki deo – morao je biti deportovan i interniran. Oni koji su bili sposobni za rad bili su naterani da rade, a ostali su bili zatočeni u koncentracionim ili tranzitnim logorima. Hitler nikada nije niti hteo niti odobrio masakr Jevreja i njegovi vojni sudovi su išli do izricanja smrtnih kazni, čak i na sovjetskoj teritoriji, vojnicima za koje se utvrdi da su krivi za ekscese prema Jevrejima. Nikada nemačka država nije želela ništa drugo, što se tiče Jevreja, sem „konačnog teritorijalnog rešenja jevrejskog pitanja“ (eine territoriale Endlösung der Judenfrage) i potrebno je svo nepoštenje ortodoksnih istoričara da se stalno pozivaju na „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ i namerno izbegavaju pridev „teritorijalno“, koji je ovde toliko bitan. Do kraja rata Nemačka je nudila internirane Jevreje zapadnim Saveznicima, ali pod uslovom da oni onda ostanu u Britaniji, na primer, a ne da izvrše invaziju Palestine da ne muče „plemeniti i valjani arapski narod“. Ništa nije bilo neuobičajeno u sudbini evropskih Jevreja u opštem plamenu rata. Zaslužili bi samo pomen u velikoj knjizi istorije Drugog svetskog rata. Stoga možemo s pravom biti zaprepašćeni da se danas sudbina Jevreja smatra suštinskom karakteristikom tog rata.

Posle rata su u na palestinskoj zemlji i na štetu Palestinaca podržavaoci religije „Holokausta“ pronašli – ili veruju da su pronašli – konačno teritorijalno rešenje jevrejskog pitanja.

RELIGIJA KOJA JE RANIJE IŠLA NA SLEPO ZAJEDNO SA SVOJIM METODAMA PRODAJE
(JAVNO ODRICANJE RAULA HILBERGA)

Predlažem da sociolozi pristupe istoriji nove religije ispitujući vrlo različite tehnike kojima je ovaj „proizvod“ stvoren, lansiran i prodavan tokom godina od 1945. do 2000. Tako mogu izmeriti odstojanje između često nespretnih procedura na početku i sofisticiranosti pakovanja koja dizajniraju sadašnji majstori iskrivljavanja za svoje prezentacije „Holokausta“, koji je sada obavezan i košer proizvod za masovnu upotrebu.

1961. godine, Raul Hilberg, prvi od istoričara „Holokausta“, „papa“ eksterminističke nauke, objavio je prvu verziju svog glavnog dela „Uništenje evropskih Jevreja“. Na doktorski način predstavio je sledeću tezu: Hitler je izdao naređenje za organizovan masakr Jevreja i sve je proisteklo iz tog naređenja. Ovaj način izlaganja robe završio se fijaskom. Pošto su revizionisti tražili da vide Hitlerovo naređenje, Hilberg je bio prinuđen da prizna da ono nikada nije ni postojalo. Od 1982. do 1985. godine, pod pritiskom istih revizionista koji su tražili da vide kako su tehnički izgledale magične gasne komore za ubijanje, morao je da revidira svoju prezentaciju holokaustskog proizvoda. 1985. godine, u „revidiranom i definitivnom“ izdanju iste knjige, umesto zauzimanja čvrstog i jasnog stava prema čitaocu – kupcu, hteo je da ga zaobiđe čitavim nizom komplikovanih izraza, privlačnim navodnom ukusu za misterije parapsihologije ili paranormalnog. Pisao je detaljno o istoriji uništenja evropskih Jevreja ne navodeći nijedno naređenje, Hitlerovo ili bilo čije, da se istrebe pomenuti Jevreji. Objasnio je sve dijaboličnom misterijom kroz koju su, spontano, nemački birokrati rekli sami sebi da pobiju Jevreje sve do poslednjeg. „Bezbrojni donosioci odluka u velikoj birokratskoj mašini“ uzeli su učešća u poduhvatu istrebljenja „mehanički“ i bez „osnovnog plana“ (str. 53); ovi birokrati „stvorili su atmosferu u kojoj je formalna, pisana reč postepeno mogla biti napuštena kao modus operandi“ (str. 54); postojalo je „bazično razumevanje zvaničnika koje je rezultiralo u odlukama koje nisu zahtevale naređenja ili objašnjenja“; „to je bila stvar duha, zajedničkog razumevanja, usaglašenosti i sinhronizovanosti“; „nijedna služba nije bila zadužena za kompletnu operaciju“; „nijedna organizacija nije upravljala ili koordinirala čitavim procesom“ (str. 55). Ukratko, prema Hilbergu, ovo zajednički izvedeno istrebljenje se zaista odigralo ali nije postojala mogućnost da se to dokaže uz pomoć posebnih dokumenata. Dve godine ranije, u februaru 1983., tokom konferencije u Ejveri Fišer dvorani u Nju Jorku, on je predstavio ovu čudnu i mutnu tezu na sledeći način: „Ono što je započelo 1941. godine je bio proces koji nije bio unapred planiran, nije bio organizovan centralizovano od jedne službe. Nije postojao nacrt i nije postojao budžet za mere uništenja. One su izvedene korak po korak. Iz toga je nastao ne toliko plan koji se sprovodi već neverovatan susret umova, konsenzus umova iz razgranate birokratije“. Da sumiramo, široki projekat uništenja je izveden, magično, telepatijom i dijaboličnim delovanjem „nacističkog“ birokratskog genija. Može se reći da je sa Hilbergom istorijska nauka postala kabalistička ili religiozna.

Serž i Beate Klarsfeld želeli su da krenu istim putem lažne nauke kada su pozvali francuskog farmaceuta Žan – Klod Presaka u pomoć. Nekoliko godina je siroti Presak pokušavao da proda truli proizvod u pseudo naučnoj formi ali, shvatajući obmanu, 1995. godine je izvo potpuni preokret i priznao da, kada se sve uzme u obzir, dosije o „Holokaustu“ je „truo“ i podoban samo za „đubrište istorije“; takve su bile njegove reči. Vest o ovom predomišljanju je čuvana pet godina, pojavivši se na kraju 2000. godine na kraju obimne knjige Valerija Igunea, još jednog promotera Holokausta, pod naslovom „Histoire du negationnisme en France“ (Seuil, str. 652). 

RELIGIJA KOJA JE KONAČNO PRONAŠLA MODERNE TEHNIKE PRODAJE

Tada su na scenu stupili majstori iskrivljavanja. Pošto je proizvod postajao sumnjiv i potencijalne mušterije su počinjale da postavljaju pitanja, menadžment religije „Holokausta“ je morao da krene drugim kursom i odustane od odbrane proizvoda naizgled naučnim argumentima: njihov novi pristup bio je odlučno „moderan“. Odlučeno je da se najmanje koriste pokušaji logičke argumentacije i da se ozbiljno istraživanje zameni apelima na osećanja i emocije, drugim rečima, umetnošću: kroz bioskop, pozorište, istorijske romane, emisije, pričanje priča (moderna umetnost sklapanja opisa ili lažnih „svedočenja“), medijski cirkus, postavke u muzejima, javne ceremonije, hodočašća, obožavanje (lažnih) relikvija i (lažnih) simbola (simboličnih gasnih komora, simboličnih brojeva, simboličnih svedoka), pevanje, muziku i čak kič, dok je cela stvar povezana sa raznim načinima prinuđavanja ljudi da kupe proizvod, uključujući i različite vrste pretnji. Filmski reditelj Stiven Spilberg, specijalista za opuštenu i vanzemaljsku fikciju, postao je glavni podstrekač holokaustskih filmova kao i kastinga za 50.000 svedoka. Da bi bolje plasirali svoj truli proizvod na duži rok, naši lažni istoričari i dileri stvarnog otpada, tražili su i dobili „franšizu“ osnovne škole, kojom usađuju ukus za „Holokaust“ najmlađoj klijenteli: jer u najranijim godinama se stvaraju apetiti, čineći da je kasnije potrošača nepotrebno podsticati: on će tražiti ono u čemu je kao dete uživao, bili to slatkiši ili otrov. Stoga je došlo do toga da nikoga umešanog nije ni najmanje briga za istoriju: svi služe jedino cilju Sećanja, to jest gomili legendi i kleveta koje javnosti daju zadovoljstvo da se oseća dobro i pravedno, spremna da opeva vrline jadnog Jevrejina i proklinje po sebi zle „naciste“, da poziva na osvetu i pljuje na grobove poraženih. Na kraju preostaje samo pokupiti gomilu novca i dobiti nove privilegije. Pjer Vidal – Nake je bio amater: 1979. godine, njegova promocija „Holokausta“ pokazala se od starta suviše prostom i sirovom. Na primer, kada je od revizionista upitan kako je moguće da, nakon operacije puštanja gasa vodonik – cijanida (aktivni sastojak insekticida „Ciklon B“), grupa Jevreja (Sonderkommando) može da uđe u prostoriju još uvek punu tog užasnog gasa, on je, zajedno sa još 33 naučnika, odgovorio da ne mora ništa da objašnjava. Spilberg, veštiji čovek, je u filmu prikazao „gasnu komoru“ u kojoj je jednom, čudesno, iz tuševa izašla... voda, a ne gas. Naposletku, Vidal – Nake je, čudno, pokušao da odgovori revizionistima na naučnom nivou i napravio budalu od sebe. Klod Lancman, u filmu Šoa, pokušao je da stvori svedočenja ili priznanja, ali rezultat je bio nespretan, neadekvatan i neubedljiv; ipak, shvatio je da je glavna poenta „praviti filmove“ i zaokupiti javnost. Danas ne postoji više nijedan „istoričar“ „Holokausta“ koji se bavi pokušajima dokazivanja realnosti „Holokausta“ i njegovih magičnih gasnih komora. Svi oni čine kao Saul Fridlender u svojoj najnovijoj knjizi (L’Allemagne nazie et les juifs / Les annees d’extermination, Seuil, 2008): ostavljaju kao po sebi razumljivo da je sve to postojalo. Sa njima istorija postaje aksiomatska, iako njihovi aksiomi nisu ni stvoreni. Ovi novi istoričari nastavljaju sa takvim samopouzdanjem da čitalac, zatečen, ne shvata trik koji je nad njim odigran: oni beskonačno govore o događaju čiju realnost nisu prethodno utvrdili. I tako je mušterija, verujući da je kupio nekakvu robu, u stvari kupio sladak govor prodavca. Današnji šampion holokaustkog blefa je „šabos goj“(osoba koja pomaže Jevrejima, obavljajući sabatom poslove koji su Jevrejima zabranjeni, prim. prev.), otac Patrik Diboa, sjajan prevarant čiji razni proizvodi posvećeni „Holokaustu mecima“, posebno u Ukrajini, dostižu vrhunce judeo – hrišćanskog medijskog cirkusa.

PRIČA USPEHA VELIKIH SILA

Kao prava priča o uspehu u umetnosti prodaje, holokaustski poduhvat je stekao status internacionalnog lobija. Ovaj lobi je stopljen sa američkim jevrejskim lobijem (čija glavna organizacija je AIPAC) koji svim silama brani interese države Izrael, čiji je „Holokaust“ mač i štit. I najmoćnije države sveta sebi teško mogu dozvoliti da naljute takvu mrežu grupa za pritisak koja je, pod nadstrešnicom religije, u prvo vreme bila komercijalna, da bi kasnije postala vojno – komercijalna, konstantno forsirajući nove vojne avanture. Sledi da druge države, ako žele da budu u dobrim odnosima sa moćnijim, moraju se povinovati željama lobija. Bez nužnog iskazivanja vere u „Holokaust“, one će doprinositi, ako je potrebno, propagiranju „Holokausta“ i represiji onih koji osporavaju njegovu realnost. Kinezi, na primer, iako sami nemaju nikakvu korist od takve gluposti, čuvaju se od osporavanja „jevrejskog Holokausta“; to im omogućava da se predstavljaju kao „Jevreji“ Japanaca tokom poslednjeg rata i tako ističu da su i oni bili žrtve genocida, formula koja im, kako misle, može otvoriti put finansijskim reparacijama i političkom profitu, kao što je to već učinila Jevrejima.

POSEBNO SMRTNA RELIGIJA

Budući problem religije „Holokausta“ leži u činjenici da je previše sekularna. Ovde se može pomisliti na papstvo, koje je u prošlim vekovima, vuklo svoju političku i vojnu snagu iz svetovne moći koja je, u krajnjoj analizi, izazvala njegov pad. Nova religija ide ruku pod ruku sa državom Izrael, SAD, Evropskom unijom, NATO, Rusijom, velikim bankama (koje, kao npr. švajcarske banke, mogu biti primorane da podlegnu ako odbiju da isplaćuju), međunarodnim reketiranjem i lobijima trgovaca oružjem. Pri takvom stanju, ko joj može garantovati čvrstu osnovu u budućnosti? Učinila je sebe ranjivom podržavajući, de fakto, politike nacija ili grupa sa neumerenim apetitima, čiji je duh svetskog krstaškog pohoda, što se posebno primećuje na Bliskom i Srednjem Istoku, postao avanturistički.

Utvrđeno je da religije nestaju sa carstvima kojima su vladale. To je stoga što su religije, kao i civilizacije, smrtne. Religija „Holokausta“ je nesumnjivo smrtna: podstiče države na ratne krstaške pohode i juri svojoj propasti. Juriće svojoj propasti čak i ako jevrejska država nestane sa palestinske zemlje. Jevreji raštrkani širom sveta će imati samo jedno utočište, lamentiranje nad ovim „Drugim Holokaustom“.