DAVID IRVING: IZGUBILI SMO OSEĆAJ SUDBINE (1990.) (govor održan u Klarendon klubu)

Za više od polovine vas, večeras je drugi put ove godine da govorim pred vama. Danas ću govoriti o stvari koja je bliska srcu svakog Britanca. Ne znam vaša imena, ni vašu politiku, ni vašu religiju. Znam da ste gotovo svi Britanci, i to je ujedinjavajući faktor za sve nas. 1938. godine, kada sam rođen, Britanija je kontrolisala imperiju koja je obuhvatala veliki deo svetske kopnene mase. Bili smo narod koji je mogao da hoda uspravne glave. Nije nas bilo sramota onoga što činimo. Bili smo nacija sa osećajem misije, osećajem svrhe, osećajem sudbine. Na zidu moje kancelarije kod Grosvenor trga imam veliku mapu koju sam kupio pre godinu dana u jugozapadnoj Africi, u onome što danas moramo da zovemo Namibija.

To je stari Kolinsov školski atlas Afrike. Velike oblasti tog kontinenta bile su pod upravom britanskog naroda, i sigurno im nije išlo lošije nego danas. U stvari, bio bih toliko hrabar da kažem da im je išlo mnogo bolje pod britanskom upravom u 1940-im i 1950-im godinama nego što im ide pod diktatorima, za koje smo mi ohrabrivani da im dozvolimo da preuzmu vlast. Mislim da mogu da kažem ovo: retko se nacija odrekla odgovornosti, retko je nacija izvršila samoubistvo tako rapidno kao britanska nacija od kraja Drugog svetskog rata. Zalutali smo. Izgubili smo osećaj svrhe, osećaj sudbine, osećaj misije. Ne možemo tačno da pokažemo kada se to dogodilo ako nemamo istančan osećaj za istoriju. Onda počinjemo da posmatramo određena raskršća u 1940-im, možda čak i 1930-im godinama gde je Britanija pogrešno skrenula. Danas smo toliko odmakli, nakon tih pogrešnih skretanja, da smo prinuđeni da se suočimo sa pitanjem, da li je to staza koju možemo uopšte rekonstruisati? Može li časovnik biti vraćen unazad? Da li je Britanija propala, ili možda postoji neki način da mala grupa posvećenih ljudi, čak i u ovaj kasni čas, okrene kazaljku sata unazad do mesta gde je bila kada sam ja rođen, kada je Britanija bila velika nacija?

Kao istoričar – i to vrlo nezavisnog uma, koga se novine u ovoj zemlji plaše – mogu da ukažem da određene epizode u toku mog života kada smo pogrešno skretali, i tokom sledećeg sata govoriću o ljudima koji su za to odgovorni, i pokušati da ukažem šta je to čega bismo se ubuduće morali čuvati. Jer ljudi koji su to „činili ranije“ bi mogli to „činiti ponovo“. Znam da su novine u ovoj zemlji posebno osetljive na mene, jer kada je pre dve godine izašla moja biografija Vinstona Čerčila, oni su se urotili u zaveri ćutanja da ignorišu knjigu.

Ovo nije samo ljutiti ispad povređenog autora koji smatra da njegova knjiga nije kritički prikazana. Znam da je u pitanju bilo udruživanje, jer sam se raspitivao. Svaka druga knjiga koju sam napisao za više od 30 godina je bila istaknuto kritički ispitana od strane britanske štampe, uglavnom unisono. Čerčilova biografija je naišla na sloj ćutanja ovde, iako je u Australiji bila bestseler broj jedan u roku od deset dana – širom australijskog kontinenta, od obale do obale. Isti uspeh je ostvarila i na Novom Zelandu, u Kanadi, Južnoj Africi. Stoga sam u Londonu preduzeo korak koji je za autora krajnje neuobičajen: pisao sam svakom uredniku za književnost, i pitao: zašto? Jedan od njih mi je odgovorio: Dejvid Holovej, iz Dnevnog telegrafa. Rekao je: „Gospodine Irving, odlučili smo prošlog novembra da ignorišemo vašu knjigu“. Ako kupite opus Martina Gilberta o Čerčilu, suočićete se sa dve istaknute stvari: prva je Gilbertova religija – tako da nećete otkriti ništa o silama koje su čvrsto držale Vinstona Čerčila od 1936. godine pa nadalje; i druga stvar je da je Gilbert delimično finansiran, što sam iskreno priznaje u uvodu, od fondacija bliskih porodici Čerčil. Ja naravno ne kritikujem gospodina Gilberta zbog toga. Ali veoma je interesantno da nijedan engleski kritičar nije pomenuo tu činjenicu.

Uzdizali su Gilbertovu verziju u nebesa, bez pominjanja toga. Možete mi verovati, dame i gospodo, da da sam u uvodu svoje biografije Adolfa Hitlera napisao „Zahvalan sam na donacijama od Memorijalnog fonda Adolf Hitler“ ili da sam, kada sam objavio biografiju Hermana Geringa, zahvalio se na finansijskoj podršci koju mi je pružila „Karintal fondacija“ – to je bilo Geringovo imanje na selu – da bi se neki engleski kritičari osećali obaveznim da tu činjenicu pomenu bar u prolazu.

Ovde smo takođe suprotstavljeni jednoj vrsti novinske zavere ćutanja. Postoje neke stvari koje obrazovani, gentilski engleski svet ne pominje. Ono što ne pominjemo su veze između... onih ljudi i onih ljudi. Ako to učinite, naćićete se podvrgnuti onome što je Nil Ašerson u Observeru jednom nazvao, pišući o mojoj knjizi, „kofama blata“. Peregrin Vorsthorn, veliki urednik Nedeljnog telegrafa, bio je pre nekoliko godina toliko hrabar da ukaže na činjenicu da je svaki optuženi u skandalu sa akcijama Ginesa određenog... tipa. Neću ulaziti u detalje o tome. On je pomenuo u uvodniku Nedeljnog telegrafa da su svi optuženi određene religije. Ovo je naravno za nas potpuno nebitno. Nas ne interesuje ko je koje religije. Nema nikakve razlike ako se Džerald Ronson i Ernest Saunders i ostali ne zovu zaista tako; da je pravo ime „Tajni“ Rolanda nešto sasvim drugo je za mene potpuno irelevantna stvar. Ali ono što me brine je da, osim Nedeljnog telegrafa, engleska štampa je iz nekog razloga smatrala za neophodno da se to ne pomene – da je to bio očigledan zajednički faktor koji zbog nekog razloga nije trebalo pomenuti.

Autocenzura i moj nedostatak takve autocenzure za trideset godina pisanja knjiga je ono što me je dovodilo u nevolju: moje odbijanje da se poklonim, moje odbijanje da budem prestrašen od pominjanja takvih stvari. Mogu vam dati jedan vrlo dobar primer iz moje književne karijere. Pisao sam istoriju mađarskog ustanka iz 1956. godine. Objavljena je 1981. godine od Hodera&Stogtona (moji izdavači u ovoj zemlji su svi sa najfinijim pedigreom). U mom istraživanju za tu knjigu, išao sam iza Gvozdene zavese sedam ili osam puta i istraživao mađarske arhive kao i partijske arhive; u Moskvi sam intervjuisao ruskog generala Pavela Batova koji je komandovao tenkovima koji su skršili ustanak; u SAD sam istraživao dokumenta CIA i američkog predsednika Dvajta D. Ajzenhauera, i otkrio sam šta se zaista dogodilo.

Vrlo brzo sam otkrio, čitajući profile izbeglica CIA, da je postojao jedan ujedinjujući faktor u budimpeštanskoj vladi protiv koje je ceo mađarski narod ustao u besu, koji nigde drugde nije pomenut. To je bilo to da je svaki član omražene mađarske komunističke vlade – Erno Gero, Jozef Reval, Mikloš Farkaš, svi ti funkcioneri u Budimpešti, su bili iste religije; mađarski ustanak je počeo kao tipičan staromodni pogrom. Niko to u štampi tada nije pominjao, i (skoro) niko to nije pomenuo naknadno, iako je to bila jedna od najvažnijih karakteristika ustanka iz 1956. 

Samo je jedna osoba od autoriteta, koliko mi je poznato, ikada skrenula pažnju na ovu nesrećnu ujedinjujuću karakteristiku. Da su mučitelji, ubice i ministri policije svih država gde su boljševici preuzeli vlast, bilo na kratko ili trajno, bili povezani tom karakterističnom okolnošću. A ta osoba je bio Vinston Čerčil! Čerčil je napisao članak koji je bio toliko žestoko antisemitski da bih ja svakako oklevao da stavim svoje ime ispod njega.

Išao je do krajnosti skrećući pažnju na torturu, teror, ubilačke metode koje su ti ljudi koristili. Kontaktirao sam priznate eksperte za Čerčilovu literarnu karijeru, bibliografe, kako ih zovu, Univerziteta Oregon u Judžinu, i pitao ih da li postoje dokazi da je ovaj članak napisao Čerčil, ili je možda mogao biti podmetnut od strane nekog drugog? Vratio mi se odgovor „sa žaljenjem moramo reći da ga je zaista napisao Čerčil: ne razumemo šta ga je spopalo“.

Pa, šta god ga je spopalo 1920. godine, napustilo ga je u julu 1936. Na večeri u severnom Londonu, nešto manjoj nego što je ova večeras, 22. jula 1936., Čerčilu je stavljeno do znanja od strane raznih uticajnih biznismena – ponovo neću ulaziti u detalje ko su oni bili – da bi ga mogli finansirati. Jedan od prisutnih bio je potpredsednik Odbora deputata (Board of Deputies of British Jews, prim. prev.), ser Robert Veli Koen. Njegovu autorizovanu biografiju objavio je Robert Henrikes; on se otvoreno hvalio da je na ovoj večeri dao 50.000 funti za finansiranje tajne grupe koja bi održavala Čerčila na površini, ukoliko okrene svoje briljantne govorničke i literarne talente od svojih trenutnih meta, što su bili Indija i odbrana, i uperi svoje oružje isključivo na njihovog neprijatelja, nacističku Nemačku. Zamislite taj iznos u valuti iz 1990.! Tajna grupa za pritisak se zvala Fokus.

Bio sam duboko šokiran kada sam sve ovo otkrio, jer u tom trenutku – bio sam u mojim tridesetim – bio sam toliko „plavook“ i nevin da nisam verovao da britanski političari uzimaju novac od bilo koga, pogotovo kada je to protiv interesa sopstvene države. Kasnije, kako sam nastavio da istražujem za moju Čerčilovu biografiju, otkrio sam da su svi učestvovali u tome. Laburisti, liberali, konzervativci, unionisti – svi su uzimali novac, i to ne samo sa blagajne Donjeg doma Parlamenta. Čerčil nije bio u vladi u 1930-im godinama, bio je u „divljini“. Kako je onda mogao da priušti svoje ogromno osoblje u Čartvelu, svojoj kući na selu (zaista, kako je mogao da priušti kuću na selu!) Imao je osoblje baštovana, medicinskih sestara, dadilja, sekretarica, pisaca govora i šofera; i svi ti ljudi su naizgled bili plaćeni od njegove plate kao člana Parlamenta, 500 funti godišnje.

Odgovor je u tome da je uzimao novac sa drugih mesta, i nijedne novine nisu komentarisale tu činjenicu. Cela njegova grupa, Fokus, čiji članovi su bili takvi ljudi kao Harold Makmilan, moj poznati izdavač, i veliki broj drugih konzervativnih i laburističkih članova Parlamenta, uticajnih bivših ministara i biznismena – bili su direktno ili indirektno plaćeni od ljudi kao što su oni biznismeni iz severnog Londona ili od stranih vlada.

Nakon Minhenskog sporazuma od 29. septembra 1938. godine, kada je g. Nevil Čemberlen – koji koliko mi je poznato, nije bio ni na čijem platnom spisku – otišao da se sretne sa Hitlerom i da potpiše, sa Benitom Musolinijem i Eduarom Daladijeom, sporazum koji je faktički označio kraj Čehoslovačke kao vojne sile u Evropi, češka vlada je shvatila da joj je vreme isteklo. Jedan od konzervativnih poslanika iz Fokusa, general ser Edvard Spirs, imao je suprugu, američku novelistkinju po imenu Meri Borden. Pronašao sam njen privatni dnevnik na Bostonskom univerzitetu u Masačusetsu. I tu je stajalo: 3. oktobar – četiri dana nakon što je Minhenski sporazum potpisan – Lejdi Spirs je pisala, totalno opušteno, „Jadni Edvard. Sada će morati da budu opšti izbori.“ „Suočen sa izgledom gubitka 2.000 funti godišnje od Čeha.“ Možete li verovati! „I njegovog mesta u Parlamentu.“ To je sve crno na belo u dnevniku ove dame, supruge konzervativnog člana Parlamenta za Karlajl. U dokumentima sam pronašao telefonski poziv koji je češki ambasador g. Jan Masarik učinio u septembru 1938. Pragu govoreći, g. Čerčil traži još! G. Atli takođe traži još!

Češki dokumenti pokazuju da su dva miliona funti već poslata iz Praga u London u julu 1938. za podmićivanje „uticajnih opozicionih konzervativnih članova Parlamenta“. Sa konzervativnom vladom u kabinetu, „opozicioni konzervativci“ znači grupa oko Čerčila, Makmilana, Entonija Idna. Oni i ostali su uzeli dva miliona funti u julu 1938. da bi prodali svoju zemlju, Britaniju, Britaniju u kojoj sam ja rođen, da bi je pustili niz reku Moldau (Vltavu, prim. prev.). Posao istoričara je da otkriju prave krivce.G. Majkl Fut, pisac kome se duboko divim iako je socijalista, napisao je knjigu 1938. godine pod nazivom „Krivci“. On nije znao ni polovinu! On je upirao prstom na nevine, kao što je Nevil Čemberlen, koji je pokušao da spasi mir.

Jedna stvar je bila očigledna: ovo je obeležilo jedno od sudbonosnih pogrešnih skretanja koje smo preduzeli. Čim je Britanija ušla u rat, počeli smo da gubimo imperiju. Naravno, nakon toga, 1950-ih i 60-ih, moglo se čuti iznova i iznova: imperija svakako nestaje! To je kriminalni fatalizam. Ako smo imali dovoljno snage i muškosti – i znam da među vama ima dosta starih vojnika, dame i gospodo; ako smo imali dovoljno snage i muškosti da vodimo očajnički rat šest godina protiv bezobzirnog, odlučnog, hrabrog neprijatelja, svakako smo imali snage i da sačuvamo imperiju. Kako neko može reći da nismo mogli održati rasprostranjenu imperiju, danas u 1980-im i 90-im, kada imamo satelitsku komunikaciju, supersonične transportne avione i sve druge metode smanjivanja globalnih udaljenosti? To su samo isti stari defetisti koji su govorili drugačije – krivci iz 1930-ih i 40-ih, koji su na svoju zbunjenost otkrili da gubimo sve deo po deo, i nisu zaista razumeli zašto.

Zašto smo zaboga ušli u rat 1939.? Zato što smo u martu 1939. dali garanciju Poljacima. Imamo dokumenta danas, Nevil Čemberlen je prevarom naveden da da garanciju ljudima kao što je Ijan Kolvin iz Njuz Kronikla, novine finansirane od strane ljudi kao što su oni o kojima sam ranije govorio. I evo Ijana Kolvina, mladog dopisnika iz Berlina, koji dobija prijem kod premijera u martu 1939. godine, i koji govori g. Ćemberlenu, po instrukcijama Fokusa, da je Hitler izdao naređenje da se gotovo odmah izvrši invazija na Poljsku. Čemberlen je uspaničen dao tu sudbonosnu garanciju – garanciju od 31. marta 1939. godine, da ako Poljska bude napadnuta, Britanija će stati uz nju. To je bio skriveni momenat kada je Britanska imperija počela da se raspada. I sve su to izvele one misteriozne snage iza scene, koje su zbog svojih bezobzirnih razloga želele rat u centralnoj Evropi.

Šta je trebalo da uradimo, da smo imali političare koji su bili državnici za Britaniju, skroz i naskroz, i koji bi znali samo sa crveno-belo-plavu zastavu naših predaka, i koji nisu bili plaćeni iz inostranstva? Trebalo je da kažemo Poljacima: dakle, imate svađu sa her Hitlerom? Imate svađu sa Nemačkom? Rešite je sami. Naša imperija je nama važnija. I da smo imali prave državnike engleske krvi u to vreme, trebalo da je da kažu imigrantima i izbeglicama koji su pohrlili ka našim obalama, i koje smo naravno prihvatili, kao što ćemo uvek prihvatiti ljude koji su očajni i iskreno strepe za svoje živote, trebalo je da im kažu: vi ste gosti. Sve dok ste naši gosti ovde, radite ono što Englezi narede. Nećemo dozvoliti da nas zavedete. Trebalo je da kažemo tim ljudima: dakle, imate svađu sa nacističkom partijom? Rešite je sami. Jer to je bila svađa: ovi ljudi su započeli internacionalni bojkot Nemačke čim su nacisti došli na vlast; četiri, pet, šest godina pre toga oni su vodili rat, iz unutar policijskih stanica i novina Berlina, Hamburga i Minhena protiv uspona nacional – socijalizma u Nemačkoj. Svaki istoričar vam to može reći. Bila je to borba između dve sile u Nemačkoj. I ta borba je vođena palicama, pištoljima i noževima u mraku. I kakve je to veze imalo sa Britanskom imperijom? Apsolutno nikakve. Ali mi smo bili ohrabrivani da se umešamo, jer su ljudi koji su nagrnuli na naše obale otkrili da su njihovi prijatelji već ovde u medijima. I situacija je postala progresivno gora u decenijama od tada. Dovoljno je pogledati koncentraciju britanske medijske moći u rukama direktora rođenih u inostranstvu kao što je g. Robert Maksvel da biste shvatili opasnost u kojoj je danas ponosni britanski narod.

Ako gledamo televiziju kasno uveče, oko 11,30 ili 12 časova, na programu su stari filmovi – Iling komedije i filmovi Edgara Lustgartena koji su snimljeni u Britaniji 1940-ih ili 50-ih. Ne možete tačno odrediti šta je to: ali postoji nešto... to je ono kakva je Britanija nekad bila, pre nego što su je preplavili stranci. To su bili dani, naravno, 1940-ih i 50-ih, kada ste mogli prošetati ulicom Oksford noću bez straha da ćete biti opljačkani, ili nešto još gore; to su bili dani kada ste širom celog sveta mogli pitati bilo koje dete koje ide u školu, šta zna o britanskom policajcu? I dobili biste odgovor: „On je nenaoružan!“ Bili smo ponosni na to. Bili smo ponosni na svoje tradicije. Britanija je bila dom naprednih industrija, inteligentnih i ispravnih ljudi čijoj reči se moglo verovati.

Ali sada nije. Britanija je postala nacija gde prava nekih ljudi moraju biti posebno zaštićena zakonom, umesto svačijim prirodnim hrišćnskim instinktima; nacija gde se najnovijem pridošlici daje prednost u odnosu na ljude koji su bili ovde vekovima, sa svojom familijom i precima. Sve je okrenuto naglavačke. I mi smo zbunjeni, preneraženi svim tim, jer gdegod se okrenemo, mi Englezi i Škoti i Velšani i Irci – gdegod pogledamo, ne možemo videti nijednu političku partiju ili grupu koja je spremna da se zauzme za nas.

Gde su Englezi na vlasti? G-đa Tačer? Mi znamo u čijem džepu je g-đa Tačer. Ona je u džepu svojih birača. Pa, Britanija je „demokratija“ i normalno je da premijer bude u džepu svojih birača, ako su ti birači reprezentativan uzorak engleskog naroda. Trebalo bi znati koliko tih birača ima roditelje ili babe i dede koji su bili u Britaniji u 1930-im i 40-im godinama. Uzmite na primer g. Martina Gilberta, mog velikog rivala kao istoričara. On nije čak ni bio u Britaniji za vreme rata: iz bogate i uticajne porodice, odmah je prebačen preko mora u Kanadu, da mu se ništa ne bi dogodilo. Možda nije mogao urediti drugačije. Za to vreme, mi Englezi sedeli smo ovde i znojili se trpeći ono što su drugi ljudi naneli na našu zemlju.

Pokušali smo da sakupimo deliće 1945. godine. I dalje ne znamo zaista šta se dogodilo. Važna istorijska dosijea su i dalje zatvorena, iako bi po pravilu trebalo da možemo da vidimo podatke stare trideset godina. Ako odete do Kjua (Britanskog nacionalnog arhiva, prim. prev.) i pogledate arhive videćete da vam neće pokazati ono što želite da vidite. Uzmite na primer leto 1940., kada je Britanija bila na svom drugom sudbonosom raskršću, nakon što su Francuska, Poljska, Nizozemska, Norveška i Danska bile u nemačkim rukama: u to tragično doba britanske istorije, naš „smrtni neprijatelj“ Adolf Hitler izneo nam je toliko velikodušnu ponudu da se danas možemo samo češkati po glavi i pitati šta je krenulo naopako? Video sam je u nemačkim, švedskim, švajcarskim i američkim arhivama; ali u britanskim postoje samo nejasni tragovi, jer je uklonjena – precrtana, kao određeni paragrafi u zapisnicima Kabineta iz maja, juna i jula 1940, koje ni danas, 50 godina kasnije, ne možemo pročitati. Mirovna ponuda je bila sledeća: Hitler je izjavio da je spreman da povuče vojsku iz Francuske, Holandije, Belgije, Norveške, Danske, Poljske i Čehoslovačke – sa svih teritorija osim naravno oblsti koje su bile nemačke i pre i zbog kojih je ratovao. Sada kada je povratio teritorije kao što su Alzas i Lorena, nije hteo da ih ispusti.

Hitler nas je obavestio, preko emisara. U Švedskoj, obavestio je Viktora Malea, britanskog ambasadora; Hitler mu je poslao advokata po imenu Ludvig Vajsauer u avgustu 1940. U Americi, britanski ambasador lord Lotian, veoma dobar hrišćanski džentlmen, je prišao nemačkom ambasadoru, Hansu Tomsenu. Svaki pokušaj da se detalji ove istorijske mirovne ponude predstave britanskom narodu je sprečen od strane Vinstona Čerčila jer, naravno, on je tek došao na vlast, 10. maja 1940.: nije mogao sebi da priušti mir tada. Da je nastao mir u junu ili julu 1940., on, Vinston Čerčil, bio bi gotov. Nema statue na Trgu Parlamenta za Čerčila!

Stoga je odlučio da se dalje bori. Održao je one veličanstvene govore u Domu komuna, i dao je da ih emituje BBC – ne on sam, jer on uveče nije bio sposoban za emitovanje, pa je to činio Norman Šeli iz BBC. (Oni među vama koji su mojih godina ga se sećaju iz Dečijeg sata – uvek sam mislio da je on Lari jagnje, ali izgleda da je bio gradonačelnik Grada igračaka). Norman Šeli mi je to rekao, i proverio sam u dokumentima BBC; zaista, svako drugo Čerčilovo emitovanje je tu – nije bio plaćen, ali ugovor je tu – osim onih ključnih govora od tog leta. Sećate se: „...Ako Britanska imperija i Komonvelt traju hiljadu godina, ljudi će i dalje reći, ovo je bio njihov najbolji čas“. On nije emitovao taj govor, emitovao ga je Lari jagnje.

Čerčil je morao da učini da britanski narod misli da je u opasnosti od invazije. On je znao da nije, jer je čitao nemačke šifrovane poruke: u maju 1940. razbili smo operativnu šifru nemačkog vazduhoplovstva, i on je znao da Britanija uopšte nije u opasnosti od invazije. On je znao jer je čitao najtajnije poruke nemačke Vrhovne komande – on sam: ne njegov kabinet i ne njegov generalštab – on je znao da Hitler planira da napadne Rusiju. Tako je Čerčil napravio hrabar potez slanja jedine britanske oklopne divizije na Bliski Istok tog leta. Šef Kraljevskog štaba je rekao: „Premijeru, nije li to ozbiljan rizik za britanska ostrva, kada, kako kažete, možemo svakog trenutka biti suočeni sa invazijom?“ Čerčil je odgovorio „To je rizik koji mislim da sam spreman da prihvatim!“

Vinston Čerčil, u svojim memoarima, označava u indeksu Stenlija Boldvina rečima: „Stavlja partiju ispred države“. Ali g. Čerčil je stavio sebe ispred partije, a partiju ispred države. Bio je odlučan da ostane na vlasti, na bilo koji način, i u tom cilju je, što znamo iz dokumenata britanskog Ministarstva vazduhoplovstva, namerno isprovocirao bombardovanje Londona. Rat je morao da bude produžavan. U sledećih nekoliko sedmica biće obeležavanja godišnjica toliko da će vam izlaziti na oči i uši – Bitka za Britaniju, Nekolicina, 14. septembar – biće govor za govorom, i garantujem vam da vam niko neće reći ono što možete naći u mojoj biografiji Čerčila, da je Čerčil namerno isprovocirao napad na London, jer mu je bilo potrebno da uništi mirovni pokret u Britaniji. Dovoljno ljudi znalo je za mirovnu ponudu od leta 1940. i želelo je da se ona prihvati. U njegovoj vladi, lord Biverbruk, ministar proizvodnje aviona; lord Halifaks, sekretar za inostrane poslove; Nevil Čemberlen, bivši premijer – svi su hteli mir!

Jedini put iz ove dileme bio je da se Taj čovek isprovocira da bombarduje naš London. Zato je Čerčil počeo da bombarduje Berlin, koji do tada nije bio bombardovan. Čerčil je iz dešifrovanih poruka znao da je Hitler naredio da se London ne bombarduje ni pod kakvim uslovima. Hitler je u stvari zabranio bombardovanje britanskih gradova uopšte; Luftvafe je bombardovala dokove Portsmauta i mesta kao što je Liverpul zbog dokova, ali nisu bombardovali gradove; a London je bio pod totalnom zabranom. Imamo ova dokumenta i naređenja sa nemačke strane. Čerčil je to znao iz dešifrovanih poruka. Morao je nekako da se probije kroz Hitlerovu velikodušnost. Jednog popodneva, bio je 3. avgust, nedeljno popodne – general Šarl De Gol je posetio Čerčila u Čekersu i otkrio da mali debeljuškasti premijer, sudbina Britanije, stoji nasred travnjaka u Čekersu, mašući pesnicom ka nebu i govoreći: „Zašto ne dođete!“ Jer – Hitler nije napadao London.

Zato je krajem avgusta Čerčil bombardovao Berlin – ne jednom već sedam puta. Telefonski razgovori između Čerčila i Komande bombardera RAF (Royal Air Force, prim. prev.) su danas u arhivama: možete videti da je Čerčil doneo odluku. Ser Čarls Portal, u to vreme generalni komandant Komande bombardera je rekao, ali premijeru, moram vam skrenuti pažnju da to može rezultirati u tome da Nemci odustanu od zabrane i bombarduju London. Čerčil je samo trepnuo. Nakon šestog ili sedmog britanskog bombardovanja, Hitler je održao svoj poznati govor u Berlinu – 4. septembra 1940. – u kome je rekao da ako Britanci dođu i bombarduju Berlin još jednom, on će „uništiti“ britanske gradove. Čerčil je telefonirao Komandi bombardera još jednom: „Bombardujte Berlin“.

Dan nakon toga, počinje Blic. 7. septembra, hiljadu nemačkih bombardera se usred dana spušta niz Temzu, bombardujući istočni deo Londona. 360 građana Londona gine. Sam g. Čerčil, upozoren od šifranata, je pobegao u Oksfordšajr. Tokom sledećeg meseca, septembra 1940., 7.000 gine, uključujući 700 dece. To je kraj britanskih nada za mirom. To je bila sudbonosna prekretnica za Britansku imperiju, ne na način na koji možete pomisliti, ne u smislu da je „spasena tako što se bori sama“, već u smislu da je propala. Jer se rat nastavio, produžavajući vreme Vinstona Čerčila na vlasti.

Do početka decembra 1940. Britanija je već bankrotirala. Nije bilo više dolara; predsednik Ruzvelt poslao je američki bojni brod u Sajmonstaun da pokupi naše poslednje zlatne rezerve u Južnoj Africi, 50 miliona funti. Od tog trenutka bili smo potpuno u džepu Amerikanaca. Ne zaboravimo, Vinston Čerčil je bio polu – Amerikanac. „Najveći živi Englez“ je laž: stavljao je SAD ispred Imperije kadgod je bio pred alternativom. Nije se konsultovao sa Makenzi Kingom u Kanadi. Nije se konsultovao sa premijerom Novog Zelanda Frejzerom, nije se konsultovao sa vicekraljem Indije o onome što radi. Putovao je preko Atlantika u avgustu 1941. i konsultovao se sa predsednikom Ruzveltom! Ispred Njufundlenda, na samom pragu Kanade, i nije čak rekao ni kanadskom premijeru da je tu. Makenzi King je saznao potpuno slučajno da je Čerčil bio tu, na konsultacijama sa predsednikom neutralne zemlje.

I dalje ne znamo tačno ko su bili posrednici između Ruzvelta i Čerčila u godinama pre 1939. Znamo da je jednom prilikom Feliks Frankfurter, prvi sudija Vrhovnog suda SAD iz svoje rase, bio poslat u London od strane Ruzvelta na konsultacije sa Čerčilom. U to vreme Čerčil je još uvek dobijao novac od onih moćnika u Londonu, koji su sami bili finansirani od strane sličnih tela u SAD, Klark Ejhelberger & Co.

Ako preskočimo vreme do 1941: nabavio sam kopije privatnih papira prvog predsednika države Izrael, dr Haima Vajcmana. Oni uključuju korespondenciju sa g. Čerčilom, od 1937. nadalje sve do 1945. i godina nakon rata. Jedna stvar koja se ističe je da je da je g. Čerčil zaista uspeo da nasamari cioniste. Uzimajući njihov novac u godinama pre rata, sada kada je bio na vlasti prekršio je svako obećanje koje je dao cionistima. Vajcman je dolazio da ga vidi iznova i iznova, tokom 1940. i 1941., govoreći, dajte nam našu vojsku na Bliskom Istoku, da imamo svoj arsenal u Palestini, i obećavamo da ćemo se boriti na vašoj strani. Čerčil, pošto nije bio budala, shvatao je da ako se Vajcmanova vojska bori na našoj strani, imaćemo 200 miliona muslimana ujedinjenih protiv nas. Zato je govorio samo: „U redu, razmotriću to“. U septembru 1941. Vajcman je ponovo došao da se sretne sa njim u ulici Dauning br. 10; imam kopiju pisma koje mu je Vajcman napisao: Premijeru, želite da uvedete SAD u rat. I imate teškoće jer Ruzvelt tvrdi pazar. Ne zaboravite nas. Mi smo najveća etnička grupa u SAD na vašoj strani. Učinite šta tražimo na Bliskom Istoku, i garantujem vam da ćete imati SAD u ratu. Ja i moj narod ćemo se pobrinuti za to. Setite se kako smo to uspeli u Prvom svetskom ratu. „Činili smo to i ranije i možemo to učiniti ponovo“, citiram ovo pismo u drugom tomu moje Čerčilove biografije. Martin Gilbert nije citirao nijedno od pisama iz ove korespondecije u njegovoj biografiji Čerčila.

Sledimo ovu zamršenu vezu. Na kraju rata, 1945. godine, Britanska imperija je bila najprostranija u istoriji. Naše vojske bile su raširene po celoj planeti. Počinjali smo da vraćamo teritorije koje smo izgubili na Dalekom Istoku zahvaljujući Čerčilovoj budalastoj vojnoj i pomorskoj strategiji. I odjednom, imperija je nestala. Bauljajući po mraku, tražimo krivce. Mislim da delom moramo kriviti grehe propuštanja. Ako se osvrnemo sa pozicije na kojoj je Britanija sada, sa samo šačicom ljudi prave engleske, irske, škotske i velške krvi – zastrašene, koji se prikriveno sreću po večerama kao što je ova, razmenjujući naša osećanja i tuge – možemo videti neke od najgorih grešaka koje su učinjene. 1958. godine, na primer, imamo lorda Hailšama na sednici Kabineta koji kaže: „Ne mislim da će ova imigracija obojenih biti neki problem za Britaniju. Imamo samo 100.000 takvih imigranata do sada, i ne verujem da će taj broj mnogo porasti! Zato sam protiv uvođenja ograničenja.“ Izdajnik broj 1 britanske stvari. (Voleo bih da mislim da neko, negde, radi ono što bi Gilbert & Salivan hteli da Mikado radi: to jest, sastavlja „mali spisak“ imena ljudi...)

Čak i ako se saberemo, zajedno i ozbiljno za narednih deset, dvadeset ili trideset godina, i uspemo da vratimo časovnik unazad, recimo, pola sata njegovog vremena, pravi krivci će preminuti, zapamćeni samo po bronzanim pločama, statuama i memorijalima po našoj prestonici. Možemo ići okolo i uništavati te spomenike; ali biće mnogo teže vratiti Britaniju tamo gde je bila. Ne mislim da su g-đa Tačer i takvi kao ona pravi ljudi za to. Ni od čega se ne stresem više nego kad se, posle dva ili tri meseca rada na novom rukopisu, vratim na aerodorom Hitrou – gde, naravno, moj pasoš pregleda pakistanski službenik Imigracione službe. Nije li to poniženje za nas Engleze? I izađem iz zgrade Terminala, i tu je plakat Večernjeg standarda na kome piše: „Kinok u novom sukobu sa Vedžvud Benom“. (Nil Kinok, tadašnji predsednik Laburističke stranke, Entoni Vedžvud Ben, izrazito levo orijentisani poslanik Laburističke stranke iz tog perioda, prim. prev.) To je mislim najniža tačka ljudskih emocija: „Kinok u novom sukobu sa Vedžvud Benom“. Sudbina Britanije, u rukama ljudi čiji umovi su toliko mali da bi bez problema prošli kroz iglene uši.

To su političari koji su nesposobni da misle dalje od sledećeg prekrajanja izbornih jedinica. Nesposobni su da razmišljaju dalje od sitnih svakodnevnih stvari. Oni ne mogu da vide kraljevstvo, kojim se nadaju da vladaju u budućim godinama, kako se smanjuje i postaje sve više zagađeno; da ljudi o čijim interesima bi trebalo da se brinu sve manje liče na Engleze, što ih više gledaju. Oni su nesposobni da razmišljaju u kategorijama vekova.

Adolf Hitler je bio čovek koji mi je veoma dobro poznat, jer sam proveo dvadeset godina života proučavajući ga, razgovarajući sa njegovim savetnicima, osobljem i tako dalje, koji su mi rekli sve o njemu, dobro i loše: Hitler je rekao jednu stvar o Josifu Staljinu koja mi se urezala u pamćenje. „Staljin“, rekao je on u jesen 1941., kada je bio prilično ubeđen da je pobedio tog čoveka, „Staljin, štagod mislili o njemu, on je čovek koji razmišlja u kategorijama vekova“. I to je bio Hitlerov pad: jer Staljin, razmišljajući u kategorijama vekova, je povukao svoje armije nazad i pustio Nemce da uđu u velika prostranstva Sovjetskog saveza, bez obzira na ruske žrtve. Dame i gospodo, ne možete, gledajući današnje „državnike“ u Domu komuna, ili u Domu lordova, reći: to su ljudi koji razmišljaju u kategorijama vekova. Oni su zastrašeni, oni su u nečijem džepu (a taj neko je obično i sam u nečijem džepu); pre nego što donesu odluku telefoniraju Beloj kući u Vašingtonu ili ko zna kome drugom. Oni čitaju čudne novine. Oni se nekada priklanjaju čudnim religijama. Oni gaje zapanjujuća verovanja. Oni su ne-engleski političari. Oni ne zaslužuju predikat „Englez“ ili „Engleskinja“.

Mi koji smo istoričari, koji smo posvetili naše cele karijere od 30 ili 40 godina proučavanju razvoja istorijskih događaja – mi možemo reći šta će se dogoditi! Imate zdrav instinkt koji vam govori, da ako se ovo događa prethodnih meseci, ovo će se dogoditi naredne sedmice, i ovo verovatno za dve godine, što znači da će se za pet godina dogoditi ono. Uzmite na primer prošlu godinu, 3. oktobar 1989. Morao sam da idem u Berlin. Bio sam pozvan u Berlin da se pojavim na nemačkom televizijskom programu; trebalo je da prisustvuje pet ili šest nemačkih „istoričara“. Nedelju dana kasnije, primio sam telefonski poziv od Sender Frajes Berlin (nemačka radio televizijska stanica u to vreme, prim. prev.): „G. Irving, neprijatno nam je, moramo da vas zamolimo da ne dolazite, jer su svi drugi istoričari odbili da sede za istim stolom sa vama!“ „Pa, malo je neprijatna situcija za vas, zaista, jer sam već kupio avionsku kartu i rezervisao hotel. Zato ću biti tu!“. „G. Irving, bojim se da imamo nesporazum. Niste više pozvani u program.“. „O, ne, neću biti u vašem studiju, biću ispred, sa svojim prijateljima.“ I tako smo 3. oktobra prošle godine, 1989., paradirali ispred Sender Frajes Berlin televizijske stanice u aleji Mazuren u Berlinu, sa plakatima na engleskom (i nemačkom, tako da ih i najgluplji Nemac može razumeti): „Nemački istoričari – lažovi i kukavice“.

Pominjem ovaj incident samo jer sam tog jutra držao konferenciju sa štampu u hotelu Kempinski u Berlinu. Sva berlinska štampa bila je tu, i nacionalni pres servis, Deutsche Presse Agentur i radio stanice. I na toj konferenciji za štampu rekao sam: „Nećete verovati, ali u roku od dvanaest meseci Nemačka će biti ponovo ujedinjena!“ Nemački novinari su se podrugljivo nasmejali. Bila je to suluda ideja. Da bi država, koja je bila podeljena četrdeset godina, mogla odjednom biti ujedinjena. Zid je još uvek stajao. Bilo je suviše apsurdno, i eto, tu je bio Englez koji je to rekao. 9. novembra zid je pao. Bilo je toliko očigledno, moglo se videti da nema šanse da Istočna Nemačka preživi dalje, a ipak oni sami to nisu uviđali.

Nije mogla da preživi jer je Poljska postala demokratska, a svih osam železničkih i putnih veza između Istočne Nemačke i Sovjetskog saveza idu preko Poljske. Zato je Istočna Nemačka bila „izgubljena“ za Moskvu. Moralo je da se dogodi, pre ili kasnije, i ja sam rekao „u roku od dvanaest meseci“. Na TV programu u Madridu, 16. decembra 1989., skratio sam procenu, rekao sam: „Mislim da će se ujedinjenje dogoditi u roku od šest meseci“. Svi nemački novinari koji su učestvovali u ovom programu, „A traves del espejo“, popadali su od smeha. Lokalni dopisnik Franfurter algemajne cajtunga je pobesneo: „To je potpuno suludo! Kako ovaj Englez može da priča takve gluposti!“ Jer čak ni u decembru, niko nije govorio o nemačkom ujedinjenju. A sada se ono dešava.

Mogu ići i dalje, i reći ću šta će se dogoditi u narednih deset godina. Deutsche Presse Agentur, nemačka novinska agencija, prošle sedmice objavila je profil u nemačkim novinama u kome ponavljaju moja smela predviđanja: povratićete istočne nemačke teritorije: vratićete ih trgujući sa Poljacima. Poljaci ne mogu da vam plate svoje dugove. Napravićete čistu trgovačku transakciju. Čini se da g-đa Tačer nije primetila da će se to dogoditi. Možda bi trebalo da čita te nemačke novine gde bi me čula kad kažem: u narednih deset ili dvadeset godina, Nemačka će uspostaviti ekonomsku hegemoniju u istočnoj Evropi i dalje, do najdubljih močvara Sovjetskog saveza; snagom nemačke marke postići će ono što je Hitler 1941. naumio da postigne tenkom. A to znači neizbežno propast Zajedničkog tržišta u koje smo stavili sve svoje nade. Britanija će biti ostavljena po strani, jer g-đa Tačer čini sve što može da uvredi Nemce. A zašto? To me dovodi do početka ovog govora: zato što je ona u džepu ljudi koji žele da ona vređa Nemce.

Ne možemo dalje ovako, dame i gospodo. Ne možemo nastaviti da pogrešno skrećemo. Moramo da shvatimo da je još jednom Britanija na prekretnici, i da ako želimo da počnemo da ponovo uspostavljamo ono što smo izgubili u poslednjih pedeset godina nesposobnom vlašću, kroz greške naših slabašnih političara, moraćemo da podržimo pobednika u budućnosti; i moraćemo da uspostavimo našu snagu na solidnoj, čvrstoj osnovi. A ta solidna, čvrsta osnova će biti demokratska Nemačka. Onda možemo početi da čistimo našu domovinu, ida se otarasimo korumpiranih političara. Danas verovatno ne postoji nijedan političar koji ne uzima neku vrstu mita iz nekog crnog fonda, ili od neke strane države, ili neke velike firme, ili nekog industrijskog interesa u Ujedinjenom kraljevstvu. Pogledajte kako umiru: bogati – bogati preko svake mere! Sa ispruženom rukom, jedva mogu da priušte da vode svoje izborne kampanje, ali kada umru – sve je ispisano u njihovim testamentima u Tajmsu!

Odakle sav taj novac dolazi? Nije došao od njihove poslaničke plate. Došao je od keš isplata, od strane interesa koje zastupaju. Nijedan od njih nema Britaniju u srcu. Ti interesu su sitni, prizemni, egocentrični i često anti-engleski u srcu. Kako drugačije možemo objasniti da je ova država preplavljena imigrantima u poslednjih četrdeset godina? Ne zato što su nam bili potrebni. Bili su potrebni krupnom biznisu. Krupni biznis ne interesuju britanske tradicije, britanski stil, britanska kultura i britanska civilizacija. Njihove morske i vazdušne linije su profitirale od ovog priliva. Nije bilo bitno što su imigranti totalno strani kulturi ove države. Problem imigracije je tragedija koja je nanesena obema našim narodima, našem i narodima imigranata. Mora biti razrešena na neki dobrovoljan način. Više ne može biti stoprocentno rešena, jer je problemu dozvoljeno da se gnoji suviše dugo do kako nam je nanesen u 1950-im. Ali možemo početi da vraćamo časovnik tamo, ako naši političari imaju volju – ako i dalje imaju želju da povrate nešto od stare države na koju smo svi u ovoj prostoriji ponosni.

Čudno, Francuzi to rade: a Francuska je socijalistička zemlja! Oni nude svakom imigrantu iz severne Afrike 30.000 funti da ide. Eto vam malo socijalističkog pragmatizma. Ali oni poznaju svoje imigrante: „Nećemo vam dati sve odjednom. Daćemo vam svake godine toliko da ostanete van naše zemlje“. Mi moramo da učinimo isto u ovoj zemlji. Tako ja razumem koncept dobrovoljne repatrijacije. Moraćete da kažete Zapadnoindijcima, jer oni su oni koji su najstraniji našoj kulturi: mora da ste poludeli! Pogledajte zemlje koje ste ostavili. Mi razumemo zašto ste otišli, jer ste bili namamljeni ovde od strane trgovaca robljem XX veka, da radite poslove koje Englezi nisu hteli da rade. Razgovarao sam sa mnogo njih, ljudima iz istočnog kraja Londona; oni žele da se vrate na Santa Luciju ili Barbados ili Jamajku odakle su došli, ali ne mogu da se vrate. Hajde da im kažemo, organizovaćemo vam povratak na isti način kao što su vam oni surovi ljudi organizovali dolazak. Organizovaćemo vam to – dobrovoljno. Bićete dobrodošli kao turisti ubuduće, isto kao što mi možemo da posetimo Barbdos ili Santa Luciju ili Jamajku kao turisti. Dame i gospodo, kada posetite neku od tih zemalja, prva stvar koju službenici Imigracione službe žele da vide je vaša povratna karta – jer vam neće dozvoliti da ostanete.

Na istoj osnovi ti ljudi mogu dolaziti u Englsku često koliko žele, pod uslovom da im je prebivalište tamo odakle su došli. Obezbedićemo im kontejnere da prebace svoj nameštaj, svoje kolor televizore, svoje engleske automobile – jer to će obezbediti godine posla za mehaničare tamo! – mogu sve da ponesu sa sobom i svi će biti zadovoljni. Potreban je samo odgovarajući propagandni impuls. I dalje nećete očistiti sto odsto njih iz ove zemlje; to bi bilo iluzorno, bilo bi utopijski čak i pomisliti na to. Ali možete ukloniti pritisak sa oba naša nezadovoljna naroda. Neću reći da će „teći reke krvi“ ako se to ne desi, jer neće. Ali biće mnogo nezadovoljstva, između starih Britanaca, koji su ovde možda od početka veka, i novih Britanaca, koji su zaista prilično svesni da nisu dobrodošli.

Potreban je samo neko sa voljom. Potreban je državnik. Potrebno je udruživanje ljudi koji razmišljaju kao engleski narod. Ima ih jako malo u Domu komuna trenutno. Naši političari nemaju interese Britanije u srcu. Mene lično ne interesuje bavljenje politikom, dame i gospodo, jer politika u Britaniji smrdi. Ali pokušavam da ljudima otvorim oči. Širom zemlje držaću male sastanke kao što je ovaj, mala okupljanja, male večere. Sledeće će biti u Mančesteru i Edinburgu u narednih mesec ili dva. Moraćemo da pronađemo ljude koji razmišljaju kao Englezi, koji imaju interese svoje nacije u srcu. Moramo imati vere: postoji engleska vera koja je rođena iz engleske tradicije – tradicije koja je počela ne 1900-ih ili 1800-ih, već koja ide unazad dve hiljade godina kroz sve tuge i bolove ove velike zemlje koju smo ponosni da zovemo svojom. Ali to je zemlja koja mora biti negovana i kultivisana i čuvana od stranih interesa koji nemaju njenu sudbinu u srcu. Dame i gospodo, sve što je potrebno je akt obavezivanja; i osećaj za veru. Verujem da u Britaniji ima dovoljno ljudi sa tim osećajem za veru.