Religija „Holokausta“ je sekularna: pripada laičkom svetu; profana je; odnosno ima na raspolaganju sekularnu ruku, tj. sekularni autoritet zastrašujuće moći. Ima svoje dogme, svoje zapovesti, dekrete, svoje proroke i svoje vrhovne sveštenike. Kao što je jedan revizionista primetio, ima svoj krug svetaca, muških i ženskih, među kojima su npr. sveta Ana (Frank), sveti Simon (Vizental) i sveti Eli (Vizel). Ima svoja sveta mesta, svoje rituale i svoja hodočašća. Ima svoje svete (i zastrašujuće) zgrade i svoje relikvije (u formi parčića sapuna, cipela, četkica za zube...). Ima svoje mučenike, svoje heroje, svoja čuda i svoje čudesno preživele (milione njih), svoje zlatne legende i svoje pravednike. Aušvic je njena Golgota. U njoj, Bog se zove Jehova, zaštitnik svog izabranog naroda koji, kao što se kaže u jednom od Davidovih psalama, koga je nedavno citirala javni tužilac An de Fontet (Anne de Fontette), tokom suđenja jednom francuskom revizionisti u Parizu, kažnjava „lažljive usne“. Za ovu religiju, Satana se zove Hitler, osuđen, kao Isus u Talmudu, da se večno kuva u izmetu. Ona ne poznaje milost, ni oproštaj, ni saosećanje, već samo dužnost osvete. Ona diktira zakone nacijama. Njeno srce kuca u Jerusalimu, kod Jad Vašem spomenika, na zemlji otetoj domorocima; zaklonjenoj zidom visokim 12 metara da zaštiti ljude koji su so zemlje, pomoćnike religije „Holokausta“ koji vladaju nad Gojima sistemom koji je najčistiji izraz militarizma, rasizma i kolonijalizma.
RELATIVNO NOVA RELIGIJA ČIJI USPON JE BIO METEORSKI
Iako je uglavnom samo slika hebrejske religije, ova religija je relativno nova i njen uspon je bio meteorski. Za istoričara, ovaj fenomen je izuzetan. Najčešće, religije univerzalnog obima imaju svoje korene u davnim vremenima, što čini zadatak istoričara religioznih ideja i institucija jako teškim. Međutim, na sreću takvih istoričara, u vremenu od pedesetak godina (1945-2000), pred našim očima, nova religija, religija „Holokausta“ je iznenada nastala i nastavila da se razvija neverovatnom brzinom, šireći se skoro svuda. Osvojila je Zapad i teži da se nametne i ostatku sveta. Svaki istraživač zainteresovan za istorijske fenomene rađanja, života i smrti religija bi trebalo da iskoristi priliku koja se nudi da izbliza proučava rađanje i život ove nove religije, a onda da izračuna njene šanse za opstanak i mogućnost propasti. Svaki specijalista za rat koji traži indicije dolazećeg požara morao bi da ispita rizike ratnog krstaškog pohoda u koji bi nas ovakva osvajačka religija mogla povesti.
RELIGIJA KOJA PRIHVATA POTROŠAČKI MENTALITET (KONZUMERIZAM)
Po pravilu, u potrošačkom društvu religije i ideologije su u teškoćama ili opasnosti. Svake godine, rast industrijske proizvodnje i poslovnih aktivnosti stvara u umovima ljudi nove potrebe i želje, vrlo konkretne, smanjujući njihovu žeđ za apsolutnim ili aspiracije ka idealnom, faktorima kojima se religije i ideologije hrane. Pored toga, napredak naučnog mišljenja čini ljude sve skeptičnijim prema istinitosti religioznih priča i obećanja koja one daju. Paradoksalno, jedina religija koja danas napreduje je religija „Holokausta“, koja suvereno vlada i odbacuje skeptike od ostatka čovečanstva: označava ih kao „poricače“, dok oni sebe zovu „revizionisti“.
Ovih dana, ideje domovine, nacionalizma ili rase, kao i ideje komunizma ili čak i socijalizma, su u krizi ili na putu nestanka. U jednakoj krizi su religije zapadnog sveta, uključujući i jevrejsku religiju, kao i, na manje vidljiv način, nezapadne religije, suočene sa privlačnom silom konzumerizma; štagod ko mislio, muslimanska religija nije izuzetak: bazar privlači više ljudi nego džamija, a u određenim naftom bogatim kraljevstvima, konzumerizam u svojim najstranijim oblicima predstavlja najgrublju pretnju islamskim pravilima života.
Rimski katolicizam je pogođen anemijom: da iskoristimo Selinovu (Luj – Ferdinand Detuš, francuski pisac, pisao pod pseudonimom Luj – Ferdinand Selin, prim. prev,) frazu, postao je „hristianemičan“. Među katolicima kojima se Benedikt XVI obraća, koliko ih još veruje u Marijinu nevinost, Isusova čuda, fizičko vaskrsnuće mrtvih, večni život, raj, čistilište i pakao? Govor crkvenjaka se uglavnom ograničava na „Bog je ljubav“. Protestantske i srodne religije su razvodnjene, sa svojim doktrinama, u beskonačnim sektama i varijantama. Članovi jevrejske religije sve se manje pridržavaju neobičnih pravila i zabrana, napuštajući sinagoge i, u sve većem broju, stupajući u brakove sa osobama van jevrejske zajednice.
Ali dok su zapadna verovanja i ubeđenja izgubile veći deo svoje supstance, vera u „Holokaust“ je ojačala; stvorila je vezu – religija, prema standardnoj etimologiji je veza (relegat, religio) – koja omogućava različitim zajednicama i nacijama da dele zajedničku veru. Sve u svemu, hrišćani i Jevreji danas sarađuju svim srcem u propagiranju holokaustske vere. Čak i dobar broj agnostika ili ateista se može videti postrojen sa entuzijazmom pod zastavom „Holokausta“. „Aušvic“ omogućava zajednicu svih.
Činjenica je da ova nova religija, rođena u doba brzog širenja konzumerizma, nosi sve oznake konzumerizma. Ima svoju energiju, prepredenost i inventivnost. Eksploatiše sve resurse marketinga i komunikacije. Najgori proizvodi „Šoa (Shoah) biznisa“ su samo sekundarni efekti religije koja je, sama po sebi, čista izmišljotina. Od nekoliko parčića istorijske stvarnosti, stvari koje su bile u ratno doba normalne (kao što je interniranje velikog dela evropskih Jevreja u getoima ili logorima), njeni promoteri su izgradili gigantsku lažnu istorijsku predstavu: lažnu predstavu o navodnom istrebljenju Jevreja u Evropi, o logorima navodno opremljenim gasnim komorama za ubijanje i, konačno, o šest miliona jevrejskih žrtava.
RELIGIJA KOJA JE IZGLEDA PRONAŠLA REŠENJE JEVREJSKOG PITANJA
Kroz milenijume, Jevreji, u prvo vreme dobro dočekani u zemljama koje su ih primile, izazvali su fenomen odbacivanja koje vodi do njihovog proterivanja, ali veoma često, nakon što su izašli kroz jedna vrata, vraćali su se kroz druga. Kod nekoliko nacija kontinentalne Evrope, ovaj fenomen se ponovo pojavio krajem XIX i početkom XX veka. „Jevrejsko pitanje“ se postavilo pre svega u Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Austro – ugarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Svi su, počevši od samih Jevreja, počeli da traže „rešenje“ ovog „jevrejskog pitanja“. Za cioniste, koji su dugo bili manjina među samim Jevrejima, rešenje je moglo da bude jedino teritorijalno. Trebalo je, u saglasnosti sa imperijalnim silama, pronaći teritoriju koju bi jevrejski kolonisti mogli naseliti. Ova kolonija mogla bi biti locirana, na primer, u Palestini, Madagaskaru, Ugandi, Južnoj Americi, Sibiru... Poljska i Francuska nameravale su rešenje na Madagaskaru, dok je Sovjetski Savez stvorio u južnom Sibiru autonomnu jevrejsku oblast Birobijan. Što se tiče nacional-socijalističke Nemačke, ona je proučavala mogućnost naseljavanja Jevreja u Palestini, ali je od 1937. godine shvatila nerealističnu prirodu te ideje i veliku nepravdu koju bi takav projekat naneo Palestincima. Naposletku je Treći Rajh hteo da stvori jevrejsku koloniju u delu Poljske (Judenrezervat Nisko, južno od Lublina), a zatim je 1940. godine ozbiljno razmatrao stvaranje kolonije na Madagaskaru (Projekat Madagaskar). Dve godine kasnije, zaokupljen neophodnošću vođenja rata na kopnu, vodi i u vazduhu, kao i sve većom brigom oko spašavanja nemačkih gradova od vatrene stihije, da bi sačuvao same živote svojih građana, da bi održao u životu ekonomiju celog kontinenta, tako siromašnog sirovinama, kancelar Hitler obznanio je svom okruženju, u prisustvu rajhsministra i šefa rajhskancelarije Hans – Hajnriha Lamersa da namerava da „odloži rešavanje jevrejskog pitanja za posle rata“. Čineći unutar nje populaciju nužno suprotstavljenu Nemačkoj u ratu, Jevreji – u svakom slučaju njihov veliki deo – morao je biti deportovan i interniran. Oni koji su bili sposobni za rad bili su naterani da rade, a ostali su bili zatočeni u koncentracionim ili tranzitnim logorima. Hitler nikada nije niti hteo niti odobrio masakr Jevreja i njegovi vojni sudovi su išli do izricanja smrtnih kazni, čak i na sovjetskoj teritoriji, vojnicima za koje se utvrdi da su krivi za ekscese prema Jevrejima. Nikada nemačka država nije želela ništa drugo, što se tiče Jevreja, sem „konačnog teritorijalnog rešenja jevrejskog pitanja“ (eine territoriale Endlösung der Judenfrage) i potrebno je svo nepoštenje ortodoksnih istoričara da se stalno pozivaju na „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ i namerno izbegavaju pridev „teritorijalno“, koji je ovde toliko bitan. Do kraja rata Nemačka je nudila internirane Jevreje zapadnim Saveznicima, ali pod uslovom da oni onda ostanu u Britaniji, na primer, a ne da izvrše invaziju Palestine da ne muče „plemeniti i valjani arapski narod“. Ništa nije bilo neuobičajeno u sudbini evropskih Jevreja u opštem plamenu rata. Zaslužili bi samo pomen u velikoj knjizi istorije Drugog svetskog rata. Stoga možemo s pravom biti zaprepašćeni da se danas sudbina Jevreja smatra suštinskom karakteristikom tog rata.
Posle rata su u na palestinskoj zemlji i na štetu Palestinaca podržavaoci religije „Holokausta“ pronašli – ili veruju da su pronašli – konačno teritorijalno rešenje jevrejskog pitanja.
RELIGIJA KOJA JE RANIJE IŠLA NA SLEPO ZAJEDNO SA SVOJIM METODAMA PRODAJE
(JAVNO ODRICANJE RAULA HILBERGA)
(JAVNO ODRICANJE RAULA HILBERGA)
Predlažem da sociolozi pristupe istoriji nove religije ispitujući vrlo različite tehnike kojima je ovaj „proizvod“ stvoren, lansiran i prodavan tokom godina od 1945. do 2000. Tako mogu izmeriti odstojanje između često nespretnih procedura na početku i sofisticiranosti pakovanja koja dizajniraju sadašnji majstori iskrivljavanja za svoje prezentacije „Holokausta“, koji je sada obavezan i košer proizvod za masovnu upotrebu.
1961. godine, Raul Hilberg, prvi od istoričara „Holokausta“, „papa“ eksterminističke nauke, objavio je prvu verziju svog glavnog dela „Uništenje evropskih Jevreja“. Na doktorski način predstavio je sledeću tezu: Hitler je izdao naređenje za organizovan masakr Jevreja i sve je proisteklo iz tog naređenja. Ovaj način izlaganja robe završio se fijaskom. Pošto su revizionisti tražili da vide Hitlerovo naređenje, Hilberg je bio prinuđen da prizna da ono nikada nije ni postojalo. Od 1982. do 1985. godine, pod pritiskom istih revizionista koji su tražili da vide kako su tehnički izgledale magične gasne komore za ubijanje, morao je da revidira svoju prezentaciju holokaustskog proizvoda. 1985. godine, u „revidiranom i definitivnom“ izdanju iste knjige, umesto zauzimanja čvrstog i jasnog stava prema čitaocu – kupcu, hteo je da ga zaobiđe čitavim nizom komplikovanih izraza, privlačnim navodnom ukusu za misterije parapsihologije ili paranormalnog. Pisao je detaljno o istoriji uništenja evropskih Jevreja ne navodeći nijedno naređenje, Hitlerovo ili bilo čije, da se istrebe pomenuti Jevreji. Objasnio je sve dijaboličnom misterijom kroz koju su, spontano, nemački birokrati rekli sami sebi da pobiju Jevreje sve do poslednjeg. „Bezbrojni donosioci odluka u velikoj birokratskoj mašini“ uzeli su učešća u poduhvatu istrebljenja „mehanički“ i bez „osnovnog plana“ (str. 53); ovi birokrati „stvorili su atmosferu u kojoj je formalna, pisana reč postepeno mogla biti napuštena kao modus operandi“ (str. 54); postojalo je „bazično razumevanje zvaničnika koje je rezultiralo u odlukama koje nisu zahtevale naređenja ili objašnjenja“; „to je bila stvar duha, zajedničkog razumevanja, usaglašenosti i sinhronizovanosti“; „nijedna služba nije bila zadužena za kompletnu operaciju“; „nijedna organizacija nije upravljala ili koordinirala čitavim procesom“ (str. 55). Ukratko, prema Hilbergu, ovo zajednički izvedeno istrebljenje se zaista odigralo ali nije postojala mogućnost da se to dokaže uz pomoć posebnih dokumenata. Dve godine ranije, u februaru 1983., tokom konferencije u Ejveri Fišer dvorani u Nju Jorku, on je predstavio ovu čudnu i mutnu tezu na sledeći način: „Ono što je započelo 1941. godine je bio proces koji nije bio unapred planiran, nije bio organizovan centralizovano od jedne službe. Nije postojao nacrt i nije postojao budžet za mere uništenja. One su izvedene korak po korak. Iz toga je nastao ne toliko plan koji se sprovodi već neverovatan susret umova, konsenzus umova iz razgranate birokratije“. Da sumiramo, široki projekat uništenja je izveden, magično, telepatijom i dijaboličnim delovanjem „nacističkog“ birokratskog genija. Može se reći da je sa Hilbergom istorijska nauka postala kabalistička ili religiozna.
Serž i Beate Klarsfeld želeli su da krenu istim putem lažne nauke kada su pozvali francuskog farmaceuta Žan – Klod Presaka u pomoć. Nekoliko godina je siroti Presak pokušavao da proda truli proizvod u pseudo naučnoj formi ali, shvatajući obmanu, 1995. godine je izvo potpuni preokret i priznao da, kada se sve uzme u obzir, dosije o „Holokaustu“ je „truo“ i podoban samo za „đubrište istorije“; takve su bile njegove reči. Vest o ovom predomišljanju je čuvana pet godina, pojavivši se na kraju 2000. godine na kraju obimne knjige Valerija Igunea, još jednog promotera Holokausta, pod naslovom „Histoire du negationnisme en France“ (Seuil, str. 652).
RELIGIJA KOJA JE KONAČNO PRONAŠLA MODERNE TEHNIKE PRODAJE
Tada su na scenu stupili majstori iskrivljavanja. Pošto je proizvod postajao sumnjiv i potencijalne mušterije su počinjale da postavljaju pitanja, menadžment religije „Holokausta“ je morao da krene drugim kursom i odustane od odbrane proizvoda naizgled naučnim argumentima: njihov novi pristup bio je odlučno „moderan“. Odlučeno je da se najmanje koriste pokušaji logičke argumentacije i da se ozbiljno istraživanje zameni apelima na osećanja i emocije, drugim rečima, umetnošću: kroz bioskop, pozorište, istorijske romane, emisije, pričanje priča (moderna umetnost sklapanja opisa ili lažnih „svedočenja“), medijski cirkus, postavke u muzejima, javne ceremonije, hodočašća, obožavanje (lažnih) relikvija i (lažnih) simbola (simboličnih gasnih komora, simboličnih brojeva, simboličnih svedoka), pevanje, muziku i čak kič, dok je cela stvar povezana sa raznim načinima prinuđavanja ljudi da kupe proizvod, uključujući i različite vrste pretnji. Filmski reditelj Stiven Spilberg, specijalista za opuštenu i vanzemaljsku fikciju, postao je glavni podstrekač holokaustskih filmova kao i kastinga za 50.000 svedoka. Da bi bolje plasirali svoj truli proizvod na duži rok, naši lažni istoričari i dileri stvarnog otpada, tražili su i dobili „franšizu“ osnovne škole, kojom usađuju ukus za „Holokaust“ najmlađoj klijenteli: jer u najranijim godinama se stvaraju apetiti, čineći da je kasnije potrošača nepotrebno podsticati: on će tražiti ono u čemu je kao dete uživao, bili to slatkiši ili otrov. Stoga je došlo do toga da nikoga umešanog nije ni najmanje briga za istoriju: svi služe jedino cilju Sećanja, to jest gomili legendi i kleveta koje javnosti daju zadovoljstvo da se oseća dobro i pravedno, spremna da opeva vrline jadnog Jevrejina i proklinje po sebi zle „naciste“, da poziva na osvetu i pljuje na grobove poraženih. Na kraju preostaje samo pokupiti gomilu novca i dobiti nove privilegije. Pjer Vidal – Nake je bio amater: 1979. godine, njegova promocija „Holokausta“ pokazala se od starta suviše prostom i sirovom. Na primer, kada je od revizionista upitan kako je moguće da, nakon operacije puštanja gasa vodonik – cijanida (aktivni sastojak insekticida „Ciklon B“), grupa Jevreja (Sonderkommando) može da uđe u prostoriju još uvek punu tog užasnog gasa, on je, zajedno sa još 33 naučnika, odgovorio da ne mora ništa da objašnjava. Spilberg, veštiji čovek, je u filmu prikazao „gasnu komoru“ u kojoj je jednom, čudesno, iz tuševa izašla... voda, a ne gas. Naposletku, Vidal – Nake je, čudno, pokušao da odgovori revizionistima na naučnom nivou i napravio budalu od sebe. Klod Lancman, u filmu Šoa, pokušao je da stvori svedočenja ili priznanja, ali rezultat je bio nespretan, neadekvatan i neubedljiv; ipak, shvatio je da je glavna poenta „praviti filmove“ i zaokupiti javnost. Danas ne postoji više nijedan „istoričar“ „Holokausta“ koji se bavi pokušajima dokazivanja realnosti „Holokausta“ i njegovih magičnih gasnih komora. Svi oni čine kao Saul Fridlender u svojoj najnovijoj knjizi (L’Allemagne nazie et les juifs / Les annees d’extermination, Seuil, 2008): ostavljaju kao po sebi razumljivo da je sve to postojalo. Sa njima istorija postaje aksiomatska, iako njihovi aksiomi nisu ni stvoreni. Ovi novi istoričari nastavljaju sa takvim samopouzdanjem da čitalac, zatečen, ne shvata trik koji je nad njim odigran: oni beskonačno govore o događaju čiju realnost nisu prethodno utvrdili. I tako je mušterija, verujući da je kupio nekakvu robu, u stvari kupio sladak govor prodavca. Današnji šampion holokaustkog blefa je „šabos goj“(osoba koja pomaže Jevrejima, obavljajući sabatom poslove koji su Jevrejima zabranjeni, prim. prev.), otac Patrik Diboa, sjajan prevarant čiji razni proizvodi posvećeni „Holokaustu mecima“, posebno u Ukrajini, dostižu vrhunce judeo – hrišćanskog medijskog cirkusa.
PRIČA USPEHA VELIKIH SILA
Kao prava priča o uspehu u umetnosti prodaje, holokaustski poduhvat je stekao status internacionalnog lobija. Ovaj lobi je stopljen sa američkim jevrejskim lobijem (čija glavna organizacija je AIPAC) koji svim silama brani interese države Izrael, čiji je „Holokaust“ mač i štit. I najmoćnije države sveta sebi teško mogu dozvoliti da naljute takvu mrežu grupa za pritisak koja je, pod nadstrešnicom religije, u prvo vreme bila komercijalna, da bi kasnije postala vojno – komercijalna, konstantno forsirajući nove vojne avanture. Sledi da druge države, ako žele da budu u dobrim odnosima sa moćnijim, moraju se povinovati željama lobija. Bez nužnog iskazivanja vere u „Holokaust“, one će doprinositi, ako je potrebno, propagiranju „Holokausta“ i represiji onih koji osporavaju njegovu realnost. Kinezi, na primer, iako sami nemaju nikakvu korist od takve gluposti, čuvaju se od osporavanja „jevrejskog Holokausta“; to im omogućava da se predstavljaju kao „Jevreji“ Japanaca tokom poslednjeg rata i tako ističu da su i oni bili žrtve genocida, formula koja im, kako misle, može otvoriti put finansijskim reparacijama i političkom profitu, kao što je to već učinila Jevrejima.
POSEBNO SMRTNA RELIGIJA
Budući problem religije „Holokausta“ leži u činjenici da je previše sekularna. Ovde se može pomisliti na papstvo, koje je u prošlim vekovima, vuklo svoju političku i vojnu snagu iz svetovne moći koja je, u krajnjoj analizi, izazvala njegov pad. Nova religija ide ruku pod ruku sa državom Izrael, SAD, Evropskom unijom, NATO, Rusijom, velikim bankama (koje, kao npr. švajcarske banke, mogu biti primorane da podlegnu ako odbiju da isplaćuju), međunarodnim reketiranjem i lobijima trgovaca oružjem. Pri takvom stanju, ko joj može garantovati čvrstu osnovu u budućnosti? Učinila je sebe ranjivom podržavajući, de fakto, politike nacija ili grupa sa neumerenim apetitima, čiji je duh svetskog krstaškog pohoda, što se posebno primećuje na Bliskom i Srednjem Istoku, postao avanturistički.
Utvrđeno je da religije nestaju sa carstvima kojima su vladale. To je stoga što su religije, kao i civilizacije, smrtne. Religija „Holokausta“ je nesumnjivo smrtna: podstiče države na ratne krstaške pohode i juri svojoj propasti. Juriće svojoj propasti čak i ako jevrejska država nestane sa palestinske zemlje. Jevreji raštrkani širom sveta će imati samo jedno utočište, lamentiranje nad ovim „Drugim Holokaustom“.
No comments:
Post a Comment