MARK VEBER: GEBELS I PROPAGANDA U DRUGOM SVETSKOM RATU

Izuzev samog Hitlera, verovatno najfascinantnija ličnost Nemačke perioda Trećeg Rajha je glavni publicist i govornik režima, Jozef Gebels. On se uobičajeno predstavlja kao majstor laži i obmanjivačke propagande. Ali ovaj poznati imidž, koji je posebno ukorenjen u SAD, je sam po sebi propagandna laž.

Odrastao je u katoličkoj porodici srednje klase u gradu srednje veličine u Rajnlandu, Nemačkoj. Imao je prvoklasno obrazovanje i bio je izuzetan student. Sa 24 godine, doktorirao je filozofiju na Univerzitetu u Hajdelbergu. Nakon neuspešnog pokušaja da se zaposli kao pisac u jednim velikim nacionalnim dnevnim novinama i devetomesečnog rada u banci u Kelnu, postao je aktivista u mladoj i rastućoj Nacionalsocijalističkoj partiji.

1926. godine, sa 29 godina, Hitler ga je postavio za gaulajtera, partijskog lidera za Berlin. Uz novi dinamizam, brzo je uspostavio čvrstu kontrolu nad malom i razjedinjenom partijskom organizacijom u najvažnijem gradu u državi. Brzo se dokazao kao javni govornik, brzog uma i oštrog jezika, hrabar, vešt i kreativan organizator.

Početkom 1933. godine, nakon što je Hitler postao kancelar, 35-godišnji Gebels imenovan je za „ministra propagande i narodnog prosvećivanja“. Na ovoj novostvorenoj poziciji, a zatim i kao predsednik „Kulturne komore Rajha“ (Reichskulturkammer), imao je široku kontrolu nad nemačkim novinama, radio programima, filmovima, časopisima i izdavaštvom. Više nego bilo ko drugi, postavljao je parametre i ton masmedija i kulturnog života u državi.

Tokom prvih godina Drugog Svetskog rata, od 1939. do 1942. godine, njegov posao bio je relativno lak. Uz gotovo neprekinut niz vojnih pobeda Nemačke i sila Osovine, održavanje javnog morala nije bilo teško. Njegov najveći izazov došao je tokom poslednje dve godine rata, kada su nemačke armije doživljavale sve teže vojne gubitke, a nemački gradovi su pretvarani u ruševine ubilačkim britansko-američkim bombardovanjem. Tokom ovog perioda, dok je potpuni poraz visio u vazduhu, Gebels je najupečatljivije dokazao svoju sposobnost velikog kreatora javnog mnenja. Uprkos drastičnom pogoršavanju situacije – kako na frontu, tako i na domaćem planu – u velikoj meri je uspešno očuvao javni moral, poverenje u Hitlerovo vođstvo, pa čak i nadu.

Jedan od najboljih prikaza ovog čoveka je biografija od nemačkog istoričara Helmuta Hajbera. Iako je njegov prikaz visoko kritičan i generalno negativan, autor ipak priznaje izuzetne talente i sposobnosti svog subjekta. Gebels, on primećuje „je umeo, do poslednjeg trenutka, da ohrabruje i koristi slepo poverenje u Hitlera i njegov genij. To je zaista jedan od užasnih fenomena Trećeg Rajha da je čak i u agoniji svoje zemlje, masa nemačkog naroda ostala izdresirana i verna Hitlerovom taboru... Uprkos svemu što su doživeli, očuvali su veru.“

Nakon velikog poraza u Staljingradu početkom 1943. godine, Gebels je bio prvi zvaničnik koji je otvoreno priznao ozbiljnost opasnosti koja preti zemlji i Evropi i iskreno priznao da bi Nemačka mogla izgubiti rat. Njegova iskrenost i hrabrost tokom tih teških meseci donela mu je veliku javnu podršku. Hajber piše: „Dok su se drugi nacisti povlačili u svoje ljušture, Gebels se usuđivao da se pojavi pred masom i ne samo bude saslušan, već čak pobudi veru i nadu...“

Dok se rat nastavljao, Gebelsovi uvodnici na naslovnoj strani u nedeljnom časopisu „Das Reich“ igrali su sve veću ulogu u održavanju raspoloženja javnosti. Bili su preštampavani i često čitani preko radija. „Njegovi članci u Das Reich bili su zaista odlični, briljantno napisani, puni jasnih ideja“, piše Hajber. „Gebelsovi članci bili su pažljivo izrađivani nedelju dana pre objavljivanja, pisani odličnim, uglađenim nemačkim jezikom, stilski pristupačni i relativno jasnog sadržaja; često je delovalo da su obasjani mudrošću velikog mislioca. Njihovi naslovi su već posećali na velika filozofska dela: „O smislu rata“, „Suštinska priroda krize“, „O delu duha“, „O govoru i ćutanju“, „Neprocenjivost slobode“, „O nacionalnoj dužnosti u ratu“... sve je vrlo koncizno i solidno. Tekstovi su ostavljali utisak, i Gebels je to znao.“

Tokom ovog perioda, usmeravao je nemačke novine, časopise i biltene vesti da ističu teme kontinentalnog jedinstva i zajedničke evropske sudbine, kao i cilj izgradnje mirne i prosperitetne zajednice nacija. (Jedan primetan izuzetak bilo je zvanično ćutanje o Poljskoj i Poljacima. I naravno, nemački mediji bili su izrazito anti-jevrejski.)

U skladu sa nemačkim ratnim vođstvom, Gebels je instruisao nemačku štampu, radio i biltene vesti da prikazuju druge narode i etničke grupe taktično, sa pažnjom prema suverenosti i nacionalnom karakteru tih naroda. Isticao je značaj tretiranja drugih država i naroda sa taktom i poštovanjem.

Ovaj pogled bio je ustanovljen poverljivim upustvima nemačkim medijima iz februara 1943. godine, kada je Gebels izdao internu direktivu:

„Ceo propagandni rad Nemačke nacionalsocijalističke partije rada (NSDAP) i nemačke nacionalsocijalističke države mora biti organizovan tako da bude učinjeno jasnim, ne samo nemačkoj naciji, već i drugim evropskim narodima, uključujući narode na okupiranim istočnim teritorijama i u državama koje su još pod boljševičkom vlašću, da je pobeda Adolfa Hitlera i nemačkog oružja u njihovom najboljem sopstvenom interesu.“

„Stoga je neprilično povređivati osećanja sopstvene vrednosti ovih naroda, direktno ili indirektno, pogotovo onih istočnih nacionalnosti, posebno u javnim govorima ili tekstovima... Staljin i boljševički sistem moraju biti napadani kao zverski, ali ne i narodi koji su od ovog sistema pokoreni.“

„Podjednako je neprilična bilo kakva diskusija o novom poretku Evrope koja bi mogla stvoriti utisak među drugim narodima da nemačko vođstvo planira da održi bilo kakav dugoročni odnos nadređenosti.“

„Potpuno su pogrešne bilo kakve primedbe koje bi sugerisale da će Nemačka formirati kolonije na istoku ili sprovoditi kolonijalnu politiku, ili tretirati zemlje ili njihove stanovnike kao objekte eksploatacije...“

„Nakon sistematskog uništenja od strane boljševika (u skladu sa Staljinovim naređenjem „spržena zemlja“ od jula 1941.) okupirane istočne teritorije biće ponovo izgrađene pod nemačkim vođstvom. Sa bogatstvom tla, to će osigurati, na dugi rok, slobodu u hrani i sirovinama, kao i društveni napredak za Nemačku i celu Evropu, te i za narode koji žive na istoku.“

Nekoliko nedelja kasnije, sredinom marta 1943. godine, Gebels je ojačao ove „smernice“ u razgovoru sa stranim novinarima o „Novoj Evropi“. Rekao je:

„Oštre mere koje je Nemačka bila prinuđena ratnom situacijom da uvede u okupiranim istočnim teritorijama važe samo tokom rata. Nova Evropa neće se držati na okupu prinudom, već na osnovu slobodne volje. Neće biti diktature nad različitim nacijama Evrope. Pojedinačni nacionalni identiteti neće biti ugašeni... Nijedna evropska zemlja neće biti u obavezi da uvede određeni socijalno-politički sistem. Ako zemlje žele da se drže svoje tradicionalne demokratije, to je njihova stvar.“

Jedno od emotivno najpotresnijih i najzahtevnijih poglavlja Drugog Svetskog rata je masovno ubistvo, u Katinu i drugim mestima u aprilu 1940. godine, oko 14.000 poljskih oficira i intelektualaca, koji su zarobljeni kada je istočna Poljska napadnuta i okupirana od Sovjeta oko pola godine ranije. Ovo je decenijama posebno bolna tema za poljski narod, jer ovo nije bilo samo uništenje nekoliko hiljada njihovih sunarodnika, već značajnog dela intelektualnog, političkog i vojnog vođstva nacije. (Ova priča je potresno dramatizovana, na primer u poljskom filmu „Katin“ iz 2007. godine).

U aprilu 1943. godine Nemačka je objavila svetu da su masovne grobnice ubijenih Poljaka pronađene u Katinskoj šumi, blizu Smolenska, u okupiranoj Rusiji. Gebels se pobrinuo da ova senzacionalna vest dobije istaknuto mesto u nemačkim medijima. U skladu sa njegovim instrukcijama, novine i časopisi posvetili su veliku pažnju ovoj priči, prenoseći je detaljno nedeljama.

U Londonu, zvaničnici poljske vlade u egzilu zainteresovali su se za otkriće, jer su sovjetski zvaničnici godinama odbijali da daju bilo kakve informacije poljskim vlastima o sudbini hiljada poljskih oficira koje su Sovjeti zarobili 1939. godine, kojima se gubio svaki trag od proleća 1940. godine. Nedugo nakon nemačke objave, poljski zvaničnici u Londonu tražili su od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u neutralnoj Švajcarskoj da istraži. Nemačke vlasti su se odmah saglasile. Ovo je navelo Sovjete da optuže Poljake da sarađuju sa Nemcima, pa su prekinuli odnose sa poljskom vladom u Londonu.

Gebels je pratio otkrivanje ove priče u svom dnevniku. 14. aprila 1943. godine zapisao je: „Sada koristimo otkriće 12.000 poljskih oficira, ubijenih od GPU (Sovjetska tajna policija) za antiboljševičku propagandu velikog obima. Poslali smo neutralne novinare i poljske intelektualce na mesta na kojima su pronađeni... dao sam instrukcije da se propagandni materijal najšire koristi.“ (U stvari, broj ubijenih Poljaka bio je oko 14.000, od kojih je oko 4.500 streljano i zakopano u Katinu. Najviše ih je ubijeno od Sovjeta na dva druga mesta.)

Tri dana kasnije, zabeležio je: „Katinski incident se razvija u gigantsku političku aferu koja može imati široke reperkusije. Koristimo je na svaki mogući način.“ U dnevničkom unosu 27. aprila piše: „Katinski incident dobio je zaista senzacionalan zaokret kroz činjenicu da su Sovjeti prekinuli diplomatske odnose sa Poljacima, zbog stava poljske vlade u egzilu (o Katinu).“

Sledećeg dana, 28. aprila, Gebels je u dnevniku ponosno upisao: „Najvažnija tema međunarodnih razgovora je naravno razdor između Moskve i poljske vlade u emigraciji. Sve neprijateljske emisije i novine slažu se da je ovo stoprocentna pobeda nemačke propagande i moja lično. Komentatori se čude iznenađujućoj mudrosti s kojom smo uspeli da pretvorimo Katinski incident u visoko političko pitanje... može se govoriti o potpunom trijumfu nemačke propagande. Tokom celog rata, retko smo imali prilike da zabeležimo ovakav uspeh.“

A sledećeg dana, u unosu za 29. april, Gebels je primetio: „Poljski konflikt i dalje zauzima centar pažnje. Retko je od početka rata neka afera izazvala toliko javne diskusije kao ova. Poljaci su od Engleza i Amerikanaca dobili ribanje kao da su neprijatelji. Priznaje se da sam uspeo da unesem razdor među neprijatelje...“

Prekid u odnosima između Sovjeta i poljske vlade bio je veliki diplomatski i javni neuspeh za ratne napore Saveznika. Učinio je smešnim ciljeve javno proklamovane od strane savezničkih lidera. Otkrio je pretvaranje i licemerje tvrdnji britanske, američke i sovjetske vlade da se bore za demokratiju i slobodu. Svojim veštim i energičnim tretiranjem priče o masakru u Katinu, Gebels je značajno doprineo velikom političkom porazu Saveznika – i time ostvario svoj verovatno najveći uspeh ratne propagande.

Zanimljivo je uporediti kako je Katinski masakr prikazan u nemačkim ratnim medijima, pod Gebelsovim nadzorom, sa prikazom u američkim medijima u istom periodu. Ne samo u Nemačkoj, već širom Evrope, štampa i drugi mediji detaljno su izveštavali o ovoj priči, kao i o prekidu odnosa između poljske i sovjetske vlade, koji je bio time izazvan.

Razumljivo, u SAD su novine i časopisi mnogo manje pažnje posvetili Katinskoj aferi, ali je nisu mogli potpuno ignorisati, naročito nakon što je dovela do sramnog razdora u savezničkoj koaliciji. Američki mediji su, delujući u skladu sa pogledima i interesima američke vlade i glavnog vojnog saveznika, Sovjetskog Saveza, u suštini tretirali Katin kao nemačku propagandnu laž.

Ton tretiranja ove priče u američkim medijima bio je kreiran od strane Kancelarije za ratno informisanje, zvanične propagandne agencije vlade SAD. Njen direktor, Elmer Dejvis, govorio je o Katinu u radio obraćanju 3. maja 1943. godine, kojom prilikom je odbacio nemačke izveštaje o tome kao veliku propagandnu prevaru.

Američke novine odražavale su ovaj zvaničan stav. Pišući u Nju Jork Tajmsu, spoljnopolitički komentator En O’Her Mekkormik (Anne O’Hare McCormick), objašnjavala je čitaocima da nema dokaza da su oficiri uopšte pobijeni. Vilijem Širer, istaknuti američki novinar, koji je verovatno najpoznatiji po svom bestseleru, ali istorijski obmanjujućoj knjizi „Uspon i pad Trećeg Rajha“, odbacio je nemačke izveštaje o Katinu kao „nemačku prpagandu“.  

United Press (UP), velika američka agencija za vesti, bavila se ovim pitanjem saopštenjem koje je objavljeno u mnogim američkim novinama. Ovo saopštenje, koje je bilo tipično za američki način tretiranja ove stvari, govorilo je o „navodnom“ nestanku poljskih oficira koje je „Berlin koristio u propagandne svrhe. Nemci tvrde da su ljudi pobijeni.“

Druge značajne američke novine objasnile su da su nemački izveštaji o Katinu bili „sastavljeni sa đavolskom lukavošću“. U glavnom gradu SAD, Vašington Tajms je poručio čitaocima da „pretpostavka lojalnih članova Ujedinjenih nacija (to jest koalicije predvođene SAD, Velikom Britanijom i Sovjetskim Savezom) mora biti da su njih (Poljake) pobili Nemci.“

Iako nemački ratni mediji nisu uvek bili tačni i pošteni u izveštavanju, u vezi ovog važnog poglavlja Drugog Svetskog rata Gebels i nemački mediji govorili su istinu, dok su američki zvaničnici i mediji govorili laži.

Osim što je radio kao glavni portparol i propagandista nacije, Gebels je preuzeo još veće organizacione i političke odgovornosti tokom rata, igrajući sve veću ulogu u održavanju državne industrijske i društvene mašinerije u pokretu.

U leto 1944. godine Hitler ga je imenovao „Opunomoćenikom Rajha za totalnu ratnu mobilizaciju“. Tako je, tokom poslednjih katastrofalnih meseci rata, Gebels – zajedno sa ministrom za naoružanje Albertom Šperom – upravljao nemačke ljudske i materijalne resurse ka maksimalnoj ratnoj proizvodnji, istovremeno se starajući o kontinuiranom snabdevanju nacije električnom energijom, vodom, funkcionisanju saobraćajnog i telefonskog sistema, mreža snabdevanja hranom i gorivom, javnog školstva, emitovanja radio programa i izdavanja novina.

Ovaj organizacioni poduhvat održavanja funkcionisanja esencijalnih društvenih i komunalnih službi, u isto vreme osiguravajući održavanje i čak povećanje proizvodnje oružja – uprkos razarajućem bombardovanju i sve težoj vojnoj situaciji – jeste poduhvat bez presedana u istoriji.

Njegovo poslednje radio obraćanje naciji, prenošeno preko ostataka razorene mreže, bilo je 19. aprila 1945. godine, dvanaest dana pre njegove smrti. Kao što je činio svake godine od 1933. godine, govorio je veče uoči Hitlerovog rođendana. Čak i u ovoj prilici, kada su užasi svima bili očigledni, Gebels je govorio sa elokventnom, kontrolisanom strašću. Iskreno priznajući težinu situacije, bio je u stanju da ubeđuje i inspiriše.

Nasuprot propagandnom imidžu koji su mnogi prihvatili, Gebels je bio uspešan kao publicista i govornik ne zato što je bio majstor „velike laži“, već kao rezultat težnje ka tačnosti i istini.

U svom važnom govoru iz septembra 1934. godine u Nirnbergu, rekao je: „Propaganda može biti za ili protiv. U oba slučaja, ne mora biti negativna. Jedino što je bitno je da li su reči istinite i da li zaista odražavaju vrednosti naroda... Dobra propaganda ne mora da laže, zapravo ne sme da laže. Nema razloga da se boji istine. Greška je misliti da ljudi ne mogu da prihvate istinu. Mogu. Samo je stvar prezentovanja istine na takav način da ljudi mogu da je shvate. Propaganda koja laže dokazuje da ima loš cilj. Ona ne može biti uspešna na duže staze.“

U članku napisanom 1941. godine, Gebels citira primere neoprezno netačnih britanskih ratnih tvrdnji, i optužuje britanske propagandiste da su usvojili tehniku „velike laži“, koju je Hitler osudio u „Mein Kampf“. Gebels je napisao: „Englezi slede princip da kad neko laže, treba da laže na veliko i drži se toga. Oni se drže svojih laži, čak i kada zbog toga ispadaju smešni.“

Sumirajući, istoričar Hajber piše: „Gebels je zato mogao da slavi svoju informacionu politiku ne samo kao superiornu u odnosu na neprijateljevu u svom monolitnom karakteru, već i u ozbiljnosti i kredibilitetu koji jednostavno ne mogu biti prevaziđeni. Pohvala je opravdana: gledano na duge staze, Gebels je zagovarao propagandu koja služi istini. Njegove prave, svesne laži, uvek su bile u detaljima... Gebelsove laži su više bile one prirode koje se sastoje u dvosmislenostima i izbegavanjima kojima državni govornici teže da zaštite nacionalni interes.“

Posleratna slika Gebelsa kao majstora obmane je sama po sebi propagandno iskrivljavanje, objašnjava francuski naučnik Žak Elul (Jacques Ellul) u svojoj klasičnoj studiji „Propaganda“. On piše:

„Ostaje problem Gebelsove reputacije. Nosio je titulu Velikog lažova (koju mu je dodelila anglosaksonska propaganda) a ipak nikada nije prestao da se bori da propaganda bude što istinitija. Više je voleo da bude ciničan i brutalan nego da bude uhvaćen u laži. Govorio je: „Svako mora znati kakva je situacija.“ Uvek je prvi objavljivao katastrofalne događaje i situacije, ne krijući ništa. Rezultat toga je bilo opšte uverenje između 1939. i 1942. da su nemačka saopštenja ne samo konciznija, jasnija i uređenija, nego i istinitija od savezničkih... i štaviše da Nemci objavljuju vesti dva ili tri dana pre Saveznika. Sve je to toliko istinito da se davanje nadimka Velikog lažova Gebelsu mora smatrati značajnim propagandnim uspehom.“

U pismu svom pastorku nekoliko dana pred smrt, Gebels je izrazio uverenje da će istina naposletku prevagnuti: „Ne daj se poremetiti grajom koja će nastati širom sveta. Doći će dan kada će se sve laži srušiti pod sopstvenom težinom i istina će ponovo trijumfovati.“

REVILO P. OLIVER: ZAŠTO JE VELIKA EGIPATSKA CIVILIZACIJA IZNENADA PROPALA? MISTERIOZNI KRAH PRVE SVETSKE SOCIJALISTIČKE DRŽAVE

Tako često nas uveravaju da živimo u „svetu koji se menja“ i toliko smo zadovoljni napretkom naše tehnologije, da ponekad zamišljamo da je promena, ili barem njena brzina, karakteristika našeg vremena – originalnost, na koju smo ponosni kao adolescent koji je otkrio da je zaljubljen.

Najdrastičnija i najbrža društvena promena koju je čovečanstvo ikada iskusilo dogodila se pre otprilike pet hiljada godina u Egiptu. (Izbegavam dugu diskusiju koja bi bila neophodna da se preciznije utvrdi period ili da se utvrdi šta se događalo u Sumeriji, manje – više istovremeno).

U istorijskom smislu, promena je bila iznenadna. Veliki egiptolog, profesor Džon A. Vilson, uporedio ju je sa brzinom kojom se superzasićeni rastvor kristalizuje u kalupu. I bila je drastična.

Za stoleće, Egipćani su poterani iz varvarizma u civilizaciju. Na početku tog perioda, mogli su se grubo uporediti sa Indijancima našeg jugozapada u njihovim selima od gline pre dolaska belog čoveka: bezvremeni narod, bez prošlosti koje bi se sećao ili budućnosti koju bi planirao; narod kod koga su plemenski običaji zauzimali mesto formalne vlasti ili društvene organizacije; narod koji je mogao živeti gotovo potpuno po instinktu, jer je monotono skupljanje hrane bilo prekidano jedino povremenim prepadima na susedno selo. Na kraju tog stoleća, Egipat je bio nacija koja se prostirala od Prve brane (kod Asuana, prim. prev.) do Mediterana, i pod apsolutnom vlašću centralizovane socijalističke vlade.

Po prvi put za dugo vreme čovekovog postojanja na ovoj planeti, postojala je nacija: i resursima te nacije savesno se upravljalo i upotrebljavani su od strane vlade koja je nužno planirala budućnost. Pisanje i pisani zapisi pojavili su se iznenada kako bi omogućili birokratiju koja je upravljala nacijom. Inteligentan pravac ljudskih napora uskoro je zahtevao ili izazvao tehnička dostignuća. Na kraju Druge dinastije nigde na površini zemlje nije postojala trajna struktura: nikada ništa nije izgrađeno od kamena. U roku od stotinu godina Egipat je podigao najtrajniju strukturu koju je čovek ikada napravio – što je bilo, do nedavno, najviša i najmasivnija građevina na svetu. Bila je takođe jedna od najtačnije izgrađenih: dva i po miliona kamenih blokova u Velikoj piramidi, od kojih su mnogi težili i po 16 tona, izrađeni su sa odstupanjima od plus ili minus stoti deo inča.

Kada je civilizacija stigla u Egipat, mora da je izgledala večno. Bila je stvorena, naravno, kao i piramide, za sva vremena. Iz razloga koje je objasnio Karl A. Vitfogel u briljantnom „Orijentalnom despotizmu“ (Nju Hejvn, 1957.), najranija i najprimitivnija forma civilizovanog društva uvek je socijalizam, sa svemoćnom centralnom vladom, potpuno kontrolisanom ekonomijom i stanovnicima svedenim na vrstu kmetstva koju naši planeri u Vašingtonu danas nameću, korak po korak, američkom narodu.

Egipćani su definisali dobru državu kao onu u kojoj „se ljudima dobro upravlja, stokom božijom“. Ljudi su bili prosto stoka Faraona, koji je imao svu moć za kojom je žudeo Džek Kenedi, i koji je bio, po definiciji, sin Boga i stoga i sam Bog. Svaka stopa zemljišta bila je u njegovom vlasništvu, svaka kuća, svako parče drveta u Egiptu od Prve brane do Mediterana, i naravno bio je vlasnik sve stoke na plantažama, i četvoronožne i dvonožne.

Totalni socijalizam, kakav je Egipat imao od početka, nužno isključuje svaku pomisao na promenu. Zaista, ta činjenica može objasniti njegovu privlačnost ljudima. Stotine utopija koje su zamišljali zaludni sanjari od Jambulosa do ser Tomasa Mora do Edvarda Belamija razlikuju se znatno u svim detaljima, ali svi imaju jednu stvar zajedničku: oni zamišljaju državu u kojoj bilo kakva promena vlasti ili društvena promena nije moguća niti čak zamisliva. I iskreni socijalisti našeg vremena, iako glasni u pohvalama “neizbežnih promena” koje vode ka socijalizmu, obećavaju nam radosti društvenog poretka koji se nikada neće moći promeniti i biće zauvek nepromenljiv saecula saeculorum – ili barem “dok se Sunce ne ohladi, i zvezde ne ostare”.

Dakle, nužna bazična pretpostavka egipatske civilizacije bila je da je društveni poredak večan kao granit njenih spomenika. Ali četiri stotine godina nakon što je Keops izgradio svoju piramidu, taj poredak iznenada je dezintegrisan u anarhiju i potpuni haos.

Ono što sigurno znamo o uzrocima kolapsa je da su bili interni. Egipat nije doživeo invaziju od nekog stranog naroda niti je učestvovao u velikom ratu ili bilo kakvoj vojnoj akciji osim rutinskog patroliranja nekoliko tačaka na kojima nije bio odvojen od ostatka sveta prirodnim barijerama. Izgleda da je postojao stalan priliv imigranata preko sueckog zemljouza u Egipat, ali nema razloga da se pretpostavi da su imigranti bili dovoljno brojni ili aktivni da bi izmenili karakter egipatske populacije ili pokušali ustanak.

Kada pogledamo interne uzroke, primećujemo da je poslednji kralj pre kolapsa, Pepe II, vladao devedeset godina, što sugeriše da je ili počeo svoju vladavinu kao Bog u pelenama ili da je završio kao Bog u senilnoj imbecilnosti, što je možda inspirisalo nekog od njegovih sinova, unuka ili praunuka da postane nestrpljiv da i sam započne uživanje blagoslova božanstva. Samo je pretpostavka da je varnica koja je izazvala eksploziju zapaljena građanskim ratom za presto. Ali štagod da je bio uzrok varnice, jasno je da eksplozivni materijali leže duboko u strukturi društva koje su uništili. Pošto je mala količina literature, posebno lamentiranja Ipu-vera i Nefer-rohua, koji su bili svedoci kolapsa, preživela, moderni istoričari mogu da saznaju dosta o uzrocima. Pronaći ćete ih u svakoj dobroj istoriji starog Egipta.

Ono što se dogodilo u Egiptu nije bilo samo političko talasanje radi promene vladara ili oblika vladavine; bila je to propast kompletne civilizacije kroz propast njenih moralnih osnova. „Ako tri čoveka idu putem,“ kaže Ipu-ver, „oni postaju dva čoveka, jer veći broj ubija manji“. „Pokazujem vam“ kaže Nefer-rohu, „brata kao neprijatelja, i čoveka koji ubija sopstvenog oca. Svaka usta su puna „Voli me!“ i sve dobro je nestalo“. Red je ispario u anarhiji i sveopštem banditstvu, niko nije znao kada će biti sačekan u zasedi ili ubijen u sopstvenoj kući.

Da, „u sopstvenoj kući“, jer lamentiranja nam slučajno pokazuju da tokom stoleća koja su prethodila kolapsu, savršena socijalistička država pod inkarniranim Bogom nije uspela da se sačuva u čistoj formi; nekako je napredovala iz socijalizma ka višoj formi društvene organizacije, gde je u praksi postojala privatna svojina, i vrlo verovatno, čak i u teoriji. Pisci je prihvataju zdravo za gotovo. Nefer-rohu se žali da „Čovek uzima čovekovu imovinu od njega i daje je onom sa strane. Pokazujem vam vlasnika u nevolji i stranca zadovoljnog.“ A Ipu-ver: „Pljačkaš je sada u posedu bogatstava... deca velikih ljudi razbijaju se o zidove... velike dame sada rade u poljima... vlasnici finih odora su sada odrpani, ali onaj koji nikada nije žnjeo za sebe sada je vlasnik fine odeće“. Jasno je da je Egipat dospeo, mada nevoljno, do nivoa daleko iznad čistog socijalizma. To mora da je učinilo kolaps užasnijim.

Velika nacija, koja se podudarala sa civlizacijom, jednostavno se srušila. I s obzirom da nije zbačena od strane spoljne sile, njena struktura mora da je bila loše dizajnirana ili loše održavana. Ili, da variramo metaforu, kultura je sadržala u sebi seme sopstvenog uništenja. Ili je možda civilizacija, kao pas, jednostavno ostarila, oslabila i konačno umrla. Ali koju god metaforu da iskoristimo, egipatski kolaps za nas postavlja bazični problem istorije. Koji su bili uzroci kolapsa? I, pošto uzroci impliciraju postojanje prirodnih zakona po kojima funkcionišu, koji istorijski zakoni mogu biti izvučeni iz njih?

Egipćani su ili prekršili neki prirodni zakon koji važi za sve civilizacije, u kom slučaju su mogli, da su bili mudriji, da izbegnu kolaps, ili su prošli kroz promenu koja je bila „istorijski neophodna“, jer je bila nametnuta nekim prirodnim zakonom koji ljudska kreativnost ne može da zaobiđe. Ta alternativa jednostavno postavlja centralni problem koji filozofija istorije mora da razreši. A pošto smo mi podložni istim prirodnim zakonima, problem je vitalan i urgentan. 

Naravno, Egipat se naposletku oporavio od haosa koji istoričari eufemistički nazivaju Prvi međuperiod; nastavio je sa svim usponima i padovima da ispuni tri hiljade godina kao velika i nezavisna nacija – rekord sa kojim samo Kina može a se meri. Ali ljudi koji su bili svedoci kolapsa nisu to mogli da predvide. Naizgled kraj ljudske civilizacije, zbačene od varvarizma utoliko divljijeg i užasnijeg jer je zauzeo oružja i resurse koje je proizvela civilizacija, mora da je bio traumatski šok neprevaziđen do tada u iskustvu čovečanstva. Savremenici su osećali potpuni očaj. „Zemlja je potpuno nestala, ništa nije ostalo,“ zaključio je Nefer-rohu. A Ipu-ver je mogao samo da smatra celo čovečanstvo promašajem i poželi da nestane: „Ah, kada bi to bio kraj ljudi! Da više nema ni začeća ni rođenja! Onda bi prestao haos i zemlja bi se smirila.“

Ali nije palo na pamet ni Nefer-rohu ni Ipu-veru – niti, koliko mi znamo, bilo kojem kasnijem Egipćaninu, da zapita zašto ih je zadesila katastrofa. To može biti vrlo značajan istorijski podatak.

Uopšte nije neverovatno da dva egipatska pisca, bez presedana za poređenje ili zapisa o uporedivom ljudskom iskustvu koji bi ih vodili, nisu u kataklizmi uočili intelektualni problem. Nefer-rohu je bio u pravu kada je rekao „Ono što se nikad nije dogodilo, dogodilo se.“ Ali izgleda da ni u jednom periodu svog dugog postojanja Egipćani nisu razmišljali o istorijskim uzrocima i posledicama. Oni su sastavljali hronologije, ali nikada nisu pisali istoriju. Pažljivo su beležili sled događaja, ali nisu pokušavali da ih objasne. Neke godine donosile su nacionalnu nesreću, baš kao što Nil u nekim godinama nije dostizao normalnu visinu i stoga su polja donosila nedovoljnu žetvu. Takve stvari su se događale; ako su imale uzrok, on je ležao u misterioznoj i možda kapricioznoj volji bogova, daleko izvan ljudskog razumevanja.

WILLIAM PIERCE: GENOCID U VINICI (TRANSKRIPT RADIO EMISIJE AMERICAN DISSIDENT VOICES OD 13. JUNA 1998.)

Govorili smo pre nekoliko sedmica o masovnom ubijanju vodećeg sloja poljske nacije od strane sovjetske tajne policije u Katinskoj šumi u aprilu 1940. godine. Razgovarali smo o tom genocidnom zločinu u svetlu jevrejske kampanje da se Jevreji prikažu kao glavne žrtve Drugog svetskog rata i da dobiju reparacije od ostatka sveta danas. Slušaoci su iskazali veliko interesovanje za tu emisiju, jer mnogi ranije nisu bili upoznati sa činjenicama o zločinu u Katinskoj šumi. Danas ćemo dalje raspravljati ovu generalnu temu. Govoriću vam o sudbini ukrajinske nacije u rukama sovjetske tajne policije.

1943. Nemačka je bila u ratu protiv Sovjetskog saveza. Dvadeset pet godina ranije, na kraju Prvog svetskog rata, kada su komunistički revolucionari pokušavali da preuzmu vlast u Nemačkoj, Adolf Hitler se zakleo da će svoj život posvetiti borbi protiv komunizma. On je tada bio samo kaplar, na oporavku od ratnih rana u vojnoj bolnici, ali 15 godina kasnije, 1933. postao je kancelar Nemačke, i 1941. godine njegova vojska izvršila je invaziju na Sovjetski savez sa ciljem uništenja sovjetskog komunizma. Nemačka vojska prodrla je duboko u Sovjetsku imperiju i oslobodila celu Ukrajinu od komunista.

U maju 1943. jedinice nemačke vojske bile su stacionirane u ukrajinskom gradu Vinica, zajednici od 100.000 ljudi u pretežno poljoprivrednoj oblasti. Ukrajinski zvaničnici u Vinici rekli su Nemcima da je 5 godina ranije NKVD – sovjetska tajna policija, vrlo slična našem FBI – zakopala tela velikog broja ubijenih političkih zatvorenika u gradskom parku. Nemci su sproveli istragu, i za mesec dana iskopali su 9439 leševa iz velikog broja masovnih grobnica u parku i obližnjem voćnjaku.

Za razliku od Poljaka ubijenih u Katinskoj šumi, sva tela pronađena u Vinici pripadala su civilima, većinom ukrajinskim farmerima i radnicima. Tela muškaraca imala su vezane ruke iza leđa, kao i poljski oficiri u Katinskoj šumi. Iako su tela muškaraca imala odeću, tela mnogih mlađih žena bila su gola. Svim žrtvama pucano je otpozadi u vrat pištoljem kalibra 22, što je zaštitni znak NKVD ubica.

Nemci su sazvali međunarodni tim forenzičkih patologa da ispita tela i masovne grobnice. Međunarodni tim, u kome su bili patolozi iz Belgije, Francuske, Holandije i Švedske, kao i nekoliko država saveznika Nemačke, ispitao je 95 masovnih grobnica i izveo veliki broj autopsija.

Uključujući autopsije koje je ukrajinsko medicinsko osoblje već izvelo u Vinici, 1670 leševa je detaljno ispitano. Identitet njih 679 je utvrđen ili preko pronađenih dokumenata u odeći ili prepoznavanjem od strane rođaka, koji su nagrnuli u Vinicu iz okoline kada su čuli da su grobovi iskopani.

Vlasti su procenile da, osim 9439 ekshumirana tela, u neotvorenim masovnim grobnicama u okolini ima ih još 3000. Međunarodni tim je zaključio da su sve žrtve ubijene oko pet godina ranije – tj. 1938. godine. Rođaci žrtava koje su identifikovane su svedočili da su žrtve uhapšene od strane NKVD 1937. i 1938. Rođacima je rečeno da su oni koji su uhapšeni „narodni neprijatelji“ i da će biti poslati u Sibir na 10 godina. Nijedan od rođaka nije imao predstavu koji je bio razlog za hapšenja i svedočili su da uhapšeni nisu počinili nikakve zločine niti su učestvovali u bilo kakvoj političkoj aktivnosti. Kao što sam ranije rekao, skoro sve žrtve bili su farmeri ili radnici, iako je među njima bilo i nekoliko sveštenika i državnih službenika. 

Razgovarajući sa velikim brojem ljudi koji su imali neka saznanja o onome što se dogodilo u Vinici i okolnoj oblasti 1938., Nemci su uspeli da sklope sledeću sliku. 1937. i 1938. godine, bande NKVD nasilnika u čizmama su krstarili selima i gradovima Ukrajine, hapseći ljude po šablonu koji je posmatračima izgledao gotovo nasumičan. Žena jedne od žrtava je izjavila da kada su NKVD siledžije odvukle njenog muža, rekli su samo: „Hej, psu! Predugo si živeo.“ Drugi posmatrači mislili su da su uočili šablon. Ukrajinac koji je izdavao deo svoje kuće jevrejskom advokatu odbio je da proda celu kuću Jevrejinu, koji je ponudio da je kupi po nerazumno niskoj ceni. Nekoliko nedelja kasnije, ukrajinski kućevlasnik je uhapšen od NKVD. Drugi Ukrajinac koji je pretio da će pretući nižeg komunističkog funkcionera koji se nepristojno udvarao njegovoj sestri je uhapšen nedugo nakon toga. Izgledalo je da mnoga hapšenja predstavljaju izravnavanje ličnih računa i da svako ko je naljutio nekog Jevrejina ima velike šanse da bude uhapšen.

Sve ovo nije bilo ništa novo za Ukrajince. Podnosili su teret komunizacije Sovjetskog saveza već gotovo dve decenije. Ukrajina je bila primarno poljoprivredna nacija, nacija farmera i seljaka, i kao takva posmatrana sa podozrenjem od Jevreja i urbanog ološa koji je popunio redove Komunističke partije. Komunisti su se borili za gradsko radništvo, ali nisu imali mnogo ljubavi za farmere i seljake, koji su težili da budu suviše nezavisni i samodovoljni za komunistički ukus.

Tokom građanskog rata koji je usledio nakon Boljševičke revolucije iz 1917., Ukrajinci su želeli da izađu. Ukrajinski nacionalisti nisu želeli da budu deo Sovjetskog saveza. 1921. i 1922. Crvena armija okupirala je Vinicu i Ukrajinci su na veliko masakrirani da bi se ubio ukrajinski nacionalistički duh. Težnja za ukrajinskom nezavisnošću ipak je nastavila da tinja i usledili su novi masakri, posebno 1928. godine.

Ukrajina je bila uporište kulaka, nezavisnih farmera i sitnih zemljoposednika, koje su komunistički šefovi uvek posmatrali sa posebnom mržnjom. Staljin je dodelio zadatak istrebljenja kulaka svojoj desnoj ruci u Kremlju, Lazaru Mojsejeviču Kaganoviču, kasnije poznatom kao „Ukrajinski kasapin“. Kaganovič, najmoćniji Jevrejin Sovjetskog saveza, nadzirao je kolektivizaciju ukrajinskih farmi, koja je počela 1929. Da bi se slomio duh kulaka, Ukrajina je podvrgnuta veštačkoj gladi. Pripadnici NKVD i Crvene armije išli su od farme do farme, konfiskujući useve i stoku. Farmerima je rečeno da je hrana potrebna radnicima u gradovima. Ništa nije ostavljeno farmerima. 1933. i 1934. godine sedam miliona Ukrajinaca je umrlo od gladi, dok je Kaganovič posmatrao i likovao iz Kremlja.

Možda su 1937. i 1938. godine šefovi u Kremlju jednostavno pomislili da je vreme da se na Ukrajincima ponovo primeni bič. U svakom slučaju, ovog puta zadatak je dat NKVD-u. NKVD je bio čak još više jevrejski od ostatka sovjetskog komunističkog aparata. Komesar NKVD do septembra 1936. bio je Jevrejin Genrik Jagoda, koji je popunio ovaj instrument represije i terora Jevrejima na svim nivoima. A oni koji nisu bili Jevreji bili su od najgore vrste ruskog i ukrajinskog ološa, ogavnih glupaka i bezvrednih ljudi koji su u komunizmu videli način da se obračunaju sa boljima od sebe. U svakom slučaju, Ukrajinci su bili svesni da Jevreji preovlađuju u tajnoj policiji i sumnjali su da Jevreji stoje iza šablona hapšenja u 1937. i 1938. godini. I zaista, izgledalo je da se sledi naredba Talmuda „ubijte najbolje među Gentilima“, jer oni koji su uhapšeni bili su najčvršći, najspremniji, najpouzdaniji i najbesprekorniji među Ukrajincima.

Trideset hiljada je uhapšeno samo u regionu Vinice, i većina od njih je naposletku završila u zatvoru NKVD u gradu Vinici. Zatvor je imao kapacitet za 2.000 zatvorenika, ali tokom 1937. i 1938. najveći deo vremena bio je popunjen sa više od 18.000 zatvorenika. Tokom većeg dela 1938. godine nekoliko desetina zatvorenika je izvođeno iz zatvora svake noći i odvoženo do obližnjeg NKVD centra – parkinga za vozila. Tamo su im ruke vezivane iza leđa i vođeni su jedan po jedan nekoliko desetina metara do betonskog kanala ispred garaže. Kanal je korišćen za pranje vozila, i imao je odvod sa jedne strane sa gvozdenim rešetkama preko. Kako su zatvorenici dolazili do ivice kanala, pucano im je u vrat sa leđa, tako da kada bi pali na beton, krv bi im curila u odvod. To je bilo ono što su pripadnici NKVD u šali zvali „mokrii rabota“ – mokar posao – i imali su puno iskustva u „mokrom poslu“. Kamion parkiran pored kanala bi ostavljao uključen motor tako da bi zvuk motora pokrio zvuk pucnjeva. Dok je sledeći zatvorenik vođen, nekoliko ljudi iz NKVD bi pokupilo leš prethodnog zatvorenika i tovarilo ga u kamion. Kada se dostigne noćna kvota žrtava, kamion bi se odvezao sa tovarom leševa do ograđenog parka ili voćnjaka, gde su iskopani grobovi već čekali. I ovaj „mokar posao“ nastavljao se noć za noći, mesec za mesecom.

Zašto nam je ova gnusna priča važna danas? Napokon, masakr Ukrajinaca u Vinici se dogodio pre 60 godina. Reći ću vam zašto je i dalje važna za nas, osim zbog činjenice da su Ukrajinci naš narod, naši rođaci, deo naše rase.

Prvo, možete se zapitati zašto nikada niste čuli za Vinicu, i siguran sam da je to slučaj sa 99 odsto naših slušalaca. Naravno, Aleksandar Solženjicin je pisao i tome što se dogodilo u Vinici, u trećem tomu „Arhipelaga Gulag“, ali teško da ćete to naći na polici kod kase u samoposluzi. I Ukrajinci i Nemci su pisali o tome, iako uglavnom to pisanje nije objavljivano na engleskom, jer su izdavači u ovoj zemlji razumeli da bi bilo politički nekorektno objaviti bilo šta o Vinici. Mnogo bolje je da ljudi jednostavno zaborave. 

Nije li čudno da stalno slušamo toliko o Aušvicu? Nije li čudno da kada jevrejske grupe koriste svoj politički uticaj da se u nizu država donose zakoni kojima se obavezuju srednjoškolci da uče o takozvanom „Holokaustu“, ono što se dogodilo u Katinskoj šumi ili Vinici se nikada i ne pominje u srednjim školama? Izgovor za davanje učenicima da uče o takozvanom „Holokaustu“ je da je to bio najveći zločin u istoriji, i da bi trebalo da znamo o tome da se ne bi ponovilo. Ali zašto onda ne bi trebalo da učimo o Katinu i Vinici i Drezdenu i hiljadama drugih zločina gde su žrtve bili od našeg naroda, kako bi nam lekcija bila još značajnija?

Znate, ne pokušavam da pametujem oko toga. Svi znamo odgovore na ta pitanja, ali samo želim da razmislite o njihovom značaju. Za njih, Aušvic je bitan jer su Jevreji umirali tamo, a Vinica nije, jer su tamo ubijani samo Gentili (nejevreji, prim. prev.). Jevrejski medijski šefovi nam stalno trljaju nos Aušvicom, jer žele da se osećamo krivim; žele da osećamo da dugujemo nešto Jevrejima jer smo dozvolili da se to dogodi. Jevrejski medijski šefovi nikada ne pominju Vinicu jer su tamo Jevreji bili krivci. Osim toga, oni zarađuju mnogo novca promovišući „Holokaust“. Sigurno ne bi povećalo profit kada bi podelili pažnju i simpatije američke javnosti između Aušvica i Vinice. I sigurno im ne bi pomoglo u iznuđivanju milijardi dolara odštete za „Holokaust“ od Švajcaraca i svih drugih, ako bi priznali svoju krivicu za Katin i Vinicu.

Razmislite o tome! Kada bi Poljaci kontrolisali vesti i zabavu u medijima u Americi, slušali bismo mnogo više o Katinu, mislim. Kada bi Nemci kontrolisali naše medije slušali bismo mnogo više o terorističkom bombardovanju Drezdena. A ako bi Ukrajinci kontrolisali naše medije, svaki srednjoškolac bi znao za Vinicu. Ali Jevreji kontrolišu naše medije, i zato slušamo samo o Aušvicu: nikada ni pomena o Vinici. To je važno. Trebalo bi da brinemo zbog toga. Trebalo bi da brinemo kadgod je neki deo naše istorije potisnut, sakriven od nas. Trebalo bi da otkrijemo zašto. Moglo bi nam pomoći da obezbedimo da nam se ono što nam se dogodilo u Vinici nikada više ne ponovi.

Siguran sam da ste svi čuli maksimu da je napad najbolja odbrana. Da li se sećate proganjanja Džona Demjanjuka tokom 1980-ih, penzionisanog automehaničara iz Klivlenda, koga su Jevreji optužili da je „Ivan Grozni“?

Džon Demjanjuk je Ukrajinac koji je došao u Ameriku posle Drugog svetskog rata. 1978. godine Jevreji su napravili galamu oko toga da je Demjanjuk bio čuvar u nemačkom logoru za zatvorenike tokom rata, i vlada SAD ga je poslušno odvukla pred sud i oduzela mu državljanstvo. Onda je bio predat Jevrejima radi razapinjanja na krst i izručen Izraelu. Masmediji u Americi su 15 godina bili puni senzacionalnih priča o Ivanu Groznom i kako su Ukrajinci pomogli Nemcima u proganjanju jadnih, nevinih Jevreja.

Nažalost, ova strategija je Jevrejima uspela. Ukrajinci su držali glavu dole umesto da pokrenu pitanje Vinice. Naravno, čak i da su pokušali da kažu Amerikancima o Vinici ili o tome šta je Kaganovič činio ukrajinskim kulacima, ko bi ih mogao čuti? Ukrajinci nisu vlasnici Nju Jork Tajmsa, Vašington Posta, Vol Strit Žurnala, magazina Njuzvik, ili Američkih vesti & izveštaja iz sveta. Jevreji su vlasnici svih tih medija. I Ukrajinci nisu vlasnici Holivuda, pa ne mogu da prave filmske dramatizacije Vinice, kao što Stiven Spilberg radi o tzv. „Holokaustu“.

Suština stvari je da je Jevrejima uspelo da nam predstave strašno iskrivljenu verziju istorije, verziju u kojoj su oni potpuno nevine žrtve, a naš narod – Ukrajinci i Poljaci i Nemci – loši momci koji su proganjali sirote Jevreje bez ikakvog razloga. Pumpali su propagandu horski, svesno i namerno, bez ijednog većeg medija pod njihovom kontrolom koji bi skrenuo sa partijske linije. I zbog toga što im je uspelo da nam predstave falsifikovanu verziju istorije, uspeli su da promene američku spoljnu i domaću politiku u pravcima koji njima odgovaraju, na našu veliku štetu. Sve što se dogodilo na Bliskom istoku, na primer, od Drugog svetskog rata, bazirano je na ovoj lažnoj istoriji.

Više od toga, sve što se dogodilo u Evropi od ubistva 12.000 Ukrajinaca u Vinici 1938. godine zasnovano je na jevrejskoj moći da kontrolišu ono što mi saznajemo o sopstvenoj istoriji, onome šta se događa i šta se događalo u svetu oko nas. Američka vlada je ušla u savez sa sovjetskom vladom 1941. u svrhu uništenja Nemačke. Komunisti su predstavljeni američkoj javnosti kao dobri momci, vredni saveznici, a Nemci su predstavljeni kao loši momci. I američka javnost je progutala tu laž jer nije znala za Vinicu ili za hiljade drugih zločina počinjenih protiv našeg naroda od strane komunista. Kada su Nemci 1943. godine doveli međunarodnu komisiju da pregleda grobnice u Vinici, mediji kontrolisani od Jevreja zatajili su tu vest od američkog naroda, kao što su krili i vesti o genocidu u Katinskoj šumi od američkog naroda. I zbog toga nije bilo pravog protivljenja predaji polovine Evrope komunistima na kraju Drugog svetskog rata.

Da su Katin i Vinica predstavljeni javnosti, tako da bi svaki američki glasač detaljno znao šta je NKVD učinio u Katinu i Vinici, političari u Vašingtonu se nikada ne bi izvukli sa predajom Poljaka, Mađara, Rumuna, Bugara, Hrvata, Srba, Čeha, Slovaka, baltičkih naroda i svih Nemaca istočnog dela Nemačke tim komunističkim kasapima. Političari u Vašingtonu su se izvukli sa tim ne samo zato što su bili u džepovima Jevreja, već zato što američkom narodu nije saopštena istina. I zato što nam nije saopštena istina, još milioni našeg naroda su ubijeni od ruku NKVD posle rata, i cela istočna Evropa je pljačkana od strane komunista 50 godina, i imali smo Korejski rat i Vijetnamski rat – kojih ne bi bilo da nismo održavali komunističko carstvo živim zbog našeg neznanja, zbog laži koje su nam saopštene o onome šta se dogodilo u Evropi. Izgubili smo više od 100.000 naših najboljih mladića samo u Korejskom i Vijetnamskom ratu.

Zato je važno šta se saopštava javnosti. Važno je da naš narod zna istinu o našoj istoriji, čak i o stvarima koje su se dogodile pre 60 godina. I ja nameravam da učinim sve što mogu da im pružim istinu.

Mislim da sada možete razumeti zašto se Jevreji toliko trude da me skinu iz etera, zašto vrše pritisak na svaku radio stanicu koja prenosi „Američke disidentske glasove“. Oni se trude očajnički da drže američki narod u mraku o Vinici i Katinu i drugim njihovim zločinima. A ja sam odlučan da srušim zavese tišine i mraka i dam istinu i svetlost našim ljudima.

To je donekle i hitno, jer Jevreji nastavljaju da forsiraju donošenje zakona protiv onoga što zovu „govor mržnje“ – što znači bilo koji govor koji se suprotstavlja njihovim lažima. Uspeli su u donošenju takvih zakona u drugim državama. Ako bih pokušao da održim ovaj program u Kanadi ili Britaniji, npr., policija bi me uhapsila i zatvorila stanicu pre nego što bih stigao da završim. Ne dozvolimo da se to dogodi u Americi. 

MARK WEBER: RUZVELTOV GOVOR O „TAJNOJ MAPI“

Frenklin Ruzvelt je često lagao da bi postigao svoje ciljeve. U obraćanju koje je prenošeno putem radija 23. oktobra 1940., na primer, dao je „najsvečanije uveravanje“ da nije sklapao nikakve „tajne sporazume u bilo kom obliku, direktne ili indirektne, sa bilo kojom vladom bilo koje države iz bilo kojeg dela sveta, da će umešati ovu naciju u bilo koji rat, ili u bilo koje druge svrhe“. Ali američki, britanski i poljski dokumenti (uglavnom obelodanjeni mnogo godina kasnije) dokazuju da je ovo „najsvečanije uveravanje“ bilo bezočna laž. Ruzvelt je sklopio veliki broj tajnih sporazuma da će uvesti SAD u rat.

Od svih njegovih govora, verovatno najbolji primer Ruzveltove spremnosti da laže je njegovo obraćanje 1941. godine povodom dana mornarice, prenošeno celoj naciji putem radija 27. oktobra.

Dosta toga se dogodilo u mesecima koji su prethodili ovom obraćanju. 11. marta 1941. godine Ruzvelt je potpisao Lend-Lisov zakon, kojim se dozvoljavaju povećane isporuke vojne pomoći Britaniji, kršeći neutralnost SAD i međunarodno pravo. U aprilu Ruzvelt je ilegalno poslao američke trupe da okupiraju Grenland. 27. maja proglasio je stanje „neograničene nacionalne uzbune“, vrstu predsedničke objave rata kojom je zaobišao Kongres kome ustavno to pravo pripada. Nakon napada sila Osovine na SSSR u junu, Ruzveltova administracija počela je da isporučuje ogromne količine vojne pomoći Sovjetima. Te isporuke su takođe predstavljale grubo kršenje međunarodnog prava. U julu, Ruzvelt je ilegalno poslao američke trupe da okupiraju Island.

Predsednik je počeo svoje obraćanje povodom dana mornarice podsećanjem da su nemačke podmornice torpedovale američki razarač Grir 4. septembra 1941. i američki razarač Kerni 17. oktobra. Visoko emotivnim jezikom, okarakterisao je ove incidente kao neisprovocirane akte agresije usmerene protiv svih Amerikanaca. Izjavio je da, iako je on želeo da izbegne konflikt, pucanje je počelo i „istorija je zabeležila ko je ispalio prvi hitac“. Ono što Ruzvelt namerno nije pomenuo jeste činjenica da su u oba slučaja američki razarači bili angažovani u napadačkim operacijama protiv podmornica, koje su pucale kao krajnje sredstvo, u samoodbrani. Hitler je želeo da izbegne rat sa SAD, i izričito je naredio nemačkim podmornicama da izbegavaju konflikte sa američkim ratnim brodovima po svaku cenu, izuzev da bi izbegle neposredno predstojeće uništenje. Ruzveltovo naređenje „pucaj čim spaziš“ mornarici SAD bilo je smišljeno da bi se takvi incidenti kao oni koje on tako brižno osuđuje učinili neizbežnim. Njegovi provokativni napori da namami Hitlera da objavi rat SAD su propali i većina Amerikanaca se i dalje protivila direktnom mešanju u evropski konflikt.

Tako je, težeći da ubedi svoje slušaoce da je Nemačka stvarna pretnja američkoj bezbednosti, Ruzvelt nastavio svoj govor povodom dana mornarice iznenađujućom objavom: „Hitler je često odbijao tvrdnje da se njegovi planovi za osvajanje prostiru preko Atlantskog okeana. Imam u svom posedu tajnu mapu, sačinjenu u Nemačkoj od Hitlerove vlade – planera novog svetskog poretka. To je mapa Južne Amerike i dela Centralne Amerike kako Hitler planira da ih reorganizuje.“ Ova mapa, objasnio je predsednik, prikazuje Južnu Ameriku, kao i „našu trasu od životne važnosti, Panamski kanal“, podeljene na pet vazalnih država pod nemačkom dominacijom. „Ova mapa, prijatelji, jasno otkriva planove nacista ne samo protiv Južne Amerike, već i protiv SAD.“

Ruzvelt je otkrio i kako ima u svom posedu „još jedan dokument sačinjen u Nemačkoj od strane Hitlerove vlade. To je detaljan plan da se ukinu sve postojeće religije – katoličke, protestantske, muhamedanske, hindu, budističke i jevrejske“ što će Nemačka nametnuti „svetu pod svojom dominacijom, ako Hitler pobedi“.

„Imovina svih crkava biće zaplenjena od strane Rajha i njegovih marioneta. Krst i svi drugi religiozni simboli biće zabranjeni. Sveštenstvo će biti likvidirano. Umesto svih crkava naše civilizacije biće ustanovljena internacionalna nacistička crkva, crkva u kojoj će služiti govornici, koje će slati nacistička vlada. Umesto Biblije, reči Mein Kampf-a će biti nametnute i sprovođene kao Sveto Pismo. A umesto Hristovog krsta biće postavljena dva simbola: kukasti krst i goli mač.“

Ruzvelt je naglasio važnost ovih „otkrića“ izjavljujući: „Hajde da dobro razmotrimo ove sumorne istine koje sam vam saopštio o sadašnjim i budućim planovima hitlerizma.“ Svi Amerikanci, rekao je, „su suočeni sa izborom između sveta u kakvom želimo da živimo i sveta kakvog bi nam nametnuli Hitler i njegove horde.“ Stoga, „zavetujemo se da ćemo dati sve od sebe za uništenje hitlerizma“. Nemačka vlada je odmah odgovorila na Ruzveltov govor odbacujući njegove „dokumente“ kao apsurdne laži. Italijanska vlada je objavila da ako Ruzvelt ne objavi svoju mapu „u roku od 24 sata, steći će visoku reputaciju kao falsifikator“. Na konferenciji za štampu sledećeg dana, novinar je, prirodno, od predsednika zatražio primerak „tajne mape“. Ali Ruzvelt je to odbio, navodeći samo da je mapa došla od „vrlo pouzdanog izvora“.

Kao što se često događalo, istina o mapi nije izašla na videlo do mnogo godina nakon rata: bio je to falsifikat sačinjen od britanske obaveštajne službe, najverovatnije u njenoj tehničkoj laboratoriji u Ontariju, Kanada. Vilijem Stivenson (šifrovano ime: Intrepid), šef britanskih obaveštajnih operacija u Severnoj Americi, predao ju je šefu američke obaveštajne službe Vilijemu Donovanu, koji ju je dao Ruzveltu. U memoarima objavljenim 1984. godine, britanski agent iz ratnog perioda Ajvar Bris preuzeo je zasluge za smišljanje prevare sa „tajnom mapom“. Naravno, drugi dokument koji je Ruzvelt citirao, u kome su predstavljeni nemački planovi da se ukinu sve svetske religije, podjednako je falsifikat kao „tajna mapa“.

Neki američki zvaničnici bili su zabrinuti britanskim ratnim naporima da se obmanu američka vlada i narod. U memorandumu od 5. septembra 1941. koji je dostavljen državnom sekretaru Kordelu Halu, pomoćnik državnog sekretara Adolf Berl je upozorio da britanski obaveštajni agenti prave lažne dokumente o navodnim nemačkim zaverama. Amerikanci bi trebalo da budu „na oprezu“ prema ovakvim britanskim „lažnim uzbunama“, zaključio je Berl.

Verovatno nijedan od Ruzveltovih velikih savremenika, uključujući Staljina, Hitlera, pa čak i Čerčila, nikada nije održao govor toliko pun besramnih neistina kao one u govoru povodom dana mornarice 1941. Najmanje jednom prilikom, Ruzvelt je privatno priznao svoju spremnost da laže da bi postigao svoje ciljeve. Tokom razgovora u maju 1942. sa svojim bliskim jevrejskim savetnikom, sekretarom za finansije Henrijem Morgentauom Juniorom, predsednik je primetio: „Mogu da imam jednu politiku za Evropu i drugu dijametralno suprotnu za Severnu i Južnu Ameriku. Mogu biti potpuno nedosledan, i štaviše, potpuno sam spreman da govorim neistine ako će nam pomoći da dobijemo rat.“ 

IVOR BENSON: IRAN: NEKI POGLEDI NA ISLAMSKU REVOLUCIJU (1989.)

Istraživanje Islamske revolucije u Iranu i njenog značenja za ostatak sveta može početi sa tri široke generalizacije:
Iranska revolucija pokazala je da religija i dalje može biti moćniji mobilizator masovne političke akcije nego što to mogu sekularne ideologije;
Revolucija dovodi u pitanje kulturnu hegemoniju ideja Zapada, ne samo kao religija, već kao alternativni socijalni model i način života;
Iranska revolucija stoga može biti smatrana jednim od najvažnijih događaja moderne istorije, uporediva sa Francuskom revolucijom u XVIII veku i ruskom revolucijom u ovom veku. 

Nakon afere sa Salmanom Rušdijem i stalnih terorističkih pretnji protiv vazdušnog saobraćaja i drugih ranjivih tačaka, Iran i njegovi brojni podržavaoci ostaju konstantno u žiži svetske javnosti. Istraživanje Islamske revolucije donosi dve velike istine sa širokim implikacijama: religija i dalje može biti moćniji mobilizator masovne političke akcije nego sekularne ideologije, i dugotrajna hegemonija zapadnih socijalnih modela je okončana. Iranska revolucija se stoga pokazuje kao jedan od najznačajnijih događaja moderne istorije, na ravnoj osnovi sa prekretnicama, Francuskom i ruskom revolucijom.

Postoje brojni razlozi da se veruje da je pojavljivanje visoko dinamičnog islamskog fundamentalizma u Iranu događaj nepredvidivog svetskog značaja. Centar za međunarodne studije Instituta za tehnologiju Masačusetsa imao je sledeći komentar:

„Iranska revolucija je označila jedan od glavnih religioznih i političkih događaja našeg doba: oživljavanje islamskog fundamentalizma od Indonezije do Maroka i od Turske do centralne Afrike.“

Dr Algar, profesor persijskih i islamskih studija na Berkli univerzitetu u Kaliforniji, primećuje:

„Značaj Islamske revolucije u Iranu je takav da mu nije potrebno posebno naglašavanje. Sa protekom vremena, njen značaj će postajati još jasniji, kao najznačajniji i najdublji događaj u celoj modernoj islamskoj istoriji. Već vidimo uticaj Islamske revolucije kako se manifestuje na različite načine širom islamskog sveta od Maroka do Indonezije, od Bosne do srca Evrope, do Afrike.“

Dr Kalim Sidiki, direktor Muslimanskog instituta u Londonu, izneo je ovakvu procenu:

„Od revolucije u Iranu kretao sam se nekim od sunitskih država, nekim od najreakcionarnijih, ako mogu tako reći; uveravam vas da su ljudi u tim zemljama apsolutno podstaknuti i njihove mašte su razbuđene... Neki od njih iz predostrožnosti zaključavaju vrata pre nego što govore o tome. Ako bi nacionalne granice bile uklonjene, verovatno bi ajatola Homeini bio izabran aklamacijom svih zajednica za lidera muslimanskog sveta danas.“ 

1979. godine mule u Iranu zbacile su persijsku monarhiju, jednu od najstarijih na svetu, dok je bila na vrhuncu moći, zamenivši je islamskom republikom posvećenom implementaciji Šerijata, prava privatnog i javnog ponašanja propisanog u Kuranu.

Od tada, ni dan nije prošao bez vesti koje se odnose na islam: revolucija u Avganistanu, problemi u nekoliko sovjetskih republika sa islamskom većinom ili manjinom, beskrajni sukobi u Kašmiru, terorizam širom Evrope povezan sa islamskim izvorima u Alžiru, da navedemo samo neke.

Amir Taheri, bivši urednik novina u Teheranu piše:

„Niko ne zna koja muslimanska država može sledeća pasti pred fundamentalistima i kada. Ono što je sigurno je da su aktivnosti fundamentalista bile u stanju da mobilišu značajne snage u nekim od ključnih muslimanskih država, naime Turskoj, Pakistanu i Egiptu. Islam je takođe dominantna politička sila u Avganistanu i iznudio je brojne ustupke od vlada u Indoneziji, Maleziji, Somaliji, Nigeriji, Senegalu, Maroku i Jordanu.“

Imperijalizam i kolonijalizam

U Iranu je, verovatno jasnije nego drugde, bilo moguće za posmatrača da izoluje i posmatra zasebno glavne uticaje na delu u dramatičnom buđenju istočne religije za koju se dugo mislilo da je u laganom propadanju. Možemo videti posebno, korak po korak, kako je čisto religiozna grupa ideja i vrednosti bila u stanju da inspiriše dovoljno javne podrške da se zbaci moćan režim podržavan od strane velike vojske i sa praktično neograničenom stranom podrškom.

Potrebno je istražiti tri glavna faktora:
Islam generalno kao veru;
Neprijateljske uticaje koji su u Iranu pretili opstanku islama;
Čvrstu formu šiitske sekte islama koja se suprotstavila izazovu.

Ne može biti sumnje u širokim crtama o istoriji Irana u poslednjih 150 godina. Strane sile su intenzivno uticale na međunarodne odnose države da bi zadovoljile svoje ekonomske i strateške interese, ne obazirući se mnogo na mišljenja i interese građanstva. Do 1945. godine, strane sile koje su dominirale Iranom bile su uglavnom Rusija i Britanija. Rusija je bila zainteresovana za teritorijalnu ekspanziju, Britanija za ograđivanje iranskog tržišta za britansku trgovinu, za obezbeđivanje kopnenog prolaza do Indije i kasnije, naravno, za kontrolu iranskih naftnih resursa.

Iranci su u ovom periodu konstantno demonstrirali neprijateljstvo prema stranom mešanju, pri čemu je sveštenstvo (ulame) igralo vodeću ulogu.

Od 1952., Britance su zamenili Amerikanci koji su radili u bliskom savezu sa Izraelcima, uvlačeći šaha i mase mobilisane od strane ulama u konačnu ogorčenu i nasilnu borbu. Ovo je kulminiralo 1979. sa zbacivanjem šaha Mohameda Reze, poslednjeg od dinastije Pahlavi koju su instalirali Britanci nedugo posle Prvog svetskog rata.

Pošto je ono što je izgledalo kao kombinacija Amerike i Izraela u stvari bilo nešto mnogo veće i kompleksnije, da bismo razumeli šta se dogodilo u Iranu, potrebno je da ispitamo motive i akcije stranih sila. Zaista, otkrivamo da je ono što su te sile radile u Iranu bilo samo još jedan primer onoga što su one i drugi evropski interesi činili u istom periodu u mnogim drugim delovima sveta, a što su sve manifestacije fenomena poznatih kao imperijalizam i kolonijalizam.

Ta tema je ispitana dubinski i najsveobuhvatnije na prelazu stoleća od strane istaknutog britanskog novinara i autora, J.A. Hobsona, čija knjiga „Imperijalizam: studija“ zaslužuje obnovljenu pažnju. Knjigu koja je trebalo da služi kao upozorenje britanskom narodu iskoristio je Lenjin 1916. godine, kada je pripremao sopstvenu tezu o kapitalizmu: „Iskoristio sam glavni engleski rad o imperijalizmu, J.A. Hobsonovu knjigu, sa svom pažnjom koju, po mom mišljenju, taj rad zaslužuje.“

Hobson piše u uvodnoj noti:

„Oni čitaoci koji smatraju da se izbalansirana procena sastoji u pronalaženju stvari u prilog i protiv određenog političkog kursa će biti razočarani tretmanom datim ovde. Jer ovo je studija socijalne patologije, i nije učinjen pokušaj da se sakrije priroda bolesti.“

Socijalna patologija o kojoj Hobson piše je ponižavanje politike, pogotovo politike nacionalizma, od strane onoga što on zove „specijalni interesi“, finansijskih po karakteru, koji promovišu politiku koja nema veze sa interesima zajednice. Drugim rečima, narodi kolonizatorskih i imperijalističkih država Evrope su bili žrtve, a ne beneficijari agresivne osvajačke politike koja je vođena širom sveta u njihovo ime.

Za definiciju nacije, Hobson citira filozofa Džona Stjuarta Mila:

„Za deo čovečanstva može se reći da konstituiše naciju ako su međusobno ujedinjeni zajedničkim simpatijama, koje ne postoje između njih i drugih. Ovaj osećaj nacionalnosti može nastati na različite načine. Ponekad je to efekat identiteta rase i porekla. Zajednica jezika i zajednica religije znatno doprinose tome. Geografske granice su jedan od uzroka. Ali najjači od svih je identitet političkih prethodnika, posedovanje nacionalne istorije i, naknadno, zajednica sećanja, kolektivnog ponosa i poniženja, zadovoljstva i žaljenja, povezanost sa istim događajima iz prošlosti.“

Hobson piše da su pokušaji da se prirodne granice nacionalizma prošire i apsorbuju daleke teritorije ili ljudi protiv njihove volje ili ljudi koji se ne mogu asimilovati, doveli do uniženja pravog nacionalizma i obeležili prelaz iz nacionalizma u neautentični kolonijalizam sa jedne i imperijalizam sa druge strane.

Hobson ukazuje na faktor nelegitimnosti politike koja se kasnije pokazala toliko destruktivnom po interese britanskog naroda i izazvala toliko sukoba i pokreta širom sveta; on pita:

„Kako je britanska nacija ubeđena da se prihvati takvog nerazumnog posla? Jedini mogući odgovor je da su poslovni interesi nacije kao celine potčinjeni određenim sektorskim interesima koji su uzurpirali kontrolu nad nacionalnim resursima i koristili ih za privatnu dobit. To nije čudna ili monstruozna optužba; to je najuobičajenija bolest svih oblika vladavine.“

On citira ser Tomasa Mora:

„Svuda vidim odeređenu zaveru bogatih ljudi koji pod imenom i izgovorom zajednice forsiraju sopstvene interese.“

Zavere „nekolicine“ koji traže korist na štetu zajednice kao celine su oduvek, naravno, bile karakteristične za ljudsko društvo; ali vrlo različite su bile uzurpacije „nekolicine“ u prethodnom veku, koji je uvukao mnoge nacije Evrope u suludo rivalstvo u osvajanju i posedima u Africi, Aziji i drugde. Partikularni interesi u društvu – u ovom slučaju krupnog biznisa i finansijera – kao rak u ljudskom telu, napreduju na štetu društva kao celine.

To je nešto što je Hobson video savršeno jasno na prelazu u novi vek:

„Iako je novi imperijalizam bio loš posao za naciju, bio je dobar posao za određene klase i određene grane trgovine unutar nacije... Uzaludno je uplitati se u politiku ako ne priznamo jasno ovu centralnu činjenicu i shvatimo da su ovi partikularni interesi neprijatelji nacionalne bezbednosti i zajedničke dobrobiti. Moramo gurnuti u stranu sentimentalne dijagnoze koje rat i druge nacionalne greške objašnjavaju izlivima patriotskog animoziteta ili državničkim greškama... Može se sa sigurnošću tvrditi da ne postoji rat u granicama sećanja, ma kako ogoljeno agresivno izgledao neutralnom istoričaru, koji nije predstavljen ljudima pozvanim u borbu kao nužna odbrambena politika u koju je upletena čast ili sam opstanak države.“

Hobson raskrinkava kao iluzornu tvrdnju da je pokretačka snaga novog imperijalizma bila težnja da se pronađu nova tržišta za proizvode rastućih evropskih industrija. On kaže da su u Britaniji klase proizvođača i trgovaca malo dobile od novih tržišta, plaćajući kroz poreze više nego što su izvukli iz njih kroz trgovinu, ali sasvim je drugačije bilo sa investitorima.

Drugim rečima, pokretačka snaga novog imperijalizma bila je primarno finansijska i ne opšte ekonomska. Evo kako je to Hobson video pre prelaza u novi vek, dok je Britanija bila upletena u rat u Južnoj Africi koji je označio početak kraja Britanske imperije:

„Nije preterano reći da je moderna spoljna politika Velike Britanije pretežno borba za profitabilna tržišta za investiranje. Velika Britanija svake godine sve više postaje nacija koja živi od prihoda iz inostranstva, i klase koje dobijaju ove prihode imaju sve veći podsticaj da angažuju javnu politiku, javne prihode i javnu silu da bi proširili polje za svoje privatne investicije i da bi sačuvali i unapredili postojeće investicije. To je možda najvažnija činjenica u modernoj politici, i tajnovitost kojom je obmotana predstavlja najveću opasnost po našu državu. Ono što važi za Veliku Britaniju, važi i za Francusku, Nemačku i SAD i sve zemlje u kojima je moderni kapitalizam stavio ogromne viškove sredstava u ruke plutokratije...“

Šta se dogodilo sa bilo kojom državom koja je imala dugove i nije mogla da garantuje isplatu kamate, demonstrirano je stalno iznova u mnogim delovima tzv. nerazvijenog sveta – zbog kog drugog razloga je Francuska izvršila invaziju i pokušala da osvoji Meksiko? Češće su nedovoljne garancije međunarodnog zajma dovodile do neke druge vrste mešanja u unutrašnje poslove države dužnika. Vidimo ovo na primeru Egipta, koji je praktično postao provincija Britanije, gde je krvavo gušenje narodnog nezadovoljstva imalo intenzivnu podršku Britanije.

Tunis je, takođe, postao zavisan od Francuske samo iz razloga obezbeđenja zajmova datih toj državi. Možda je najviše od svih stradala Kina, u kojoj su sve imperijalističke nacije uspostavile baze, sa ekstra-teritorijalnim pravima koja su u svako doba bile spremne da brane oružanom silom.

Ali kako su ljudi Evrope, pogotovo njihove obrazovane klase, uključujući čak i sveštenstvo, mogli dozvoliti da se ovo dogodi? Kako je imperijalizam izbegao da bude opšte prepoznat kao uska i prljava stvar kakva jeste? Svaka nacija je optužila svoje rivale za licemerje u maskiranju pohlepnog, agresivnog i destruktivnog ponašanja pod pretenzijama altruizma, ali obrazovane klase su dozvolile svim državama da budu podjednako krive.

Crkva i krupni biznis

U državama Evrope uvek je postojao deo ljudi sa istinskom željom da šire hrišćanstvo među paganima i da umanje surovost i patnju za koje se verovalo da među njima preovlađuju. Stoga ne iznenađuje da su pohlepne i agresivne snage koje su upravljale imperijalizmom iskoristile takve nezainteresovane pokrete, od kojih su neki delovali u inostranstvu – katolici u Kini i Etiopiji, na primer, dugo pre rađanja imperijalizma.

Hobson piše:

„Oni (imperijalisti) se jednostavno i instinktivno vezuju za bilo koje snažno i uzvišeno osećanje koje im može poslužiti, raspiruju ga i pothranjuju da se razvija, i koriste za svoje ciljeve.“

Tako je takođe Leopold, kralj Belgijanaca, preuzimajući posed Konga sa svim njegovim prirodnim resursima, mogao da objavi:

„Naš jedini program je moralna i materijalna obnova zemlje.“

Pošto su većinu iz obrazovanih klasa Evrope, koje su ušle u savez sa imperijalizmom, činili nominalno hrišćani, i pošto je sama crkva bila imperijalna komponenta saveza, ne može se sakriti činjenica da je imperijalizam, koji je doprineo nastupanju doba konflikta bez presedana u zabeleženoj istoriji, bio nominalno hrišćanski po karakteru kao što je bio i finansijski. Ipak, upotreba reči hrišćanski u ovom kontekstu mora biti korigovana podsećanjem da je misionarski impuls bio podstaknut dinamikom crkve u suštini orijentisane ka moći, institucije sa velikim apetitom za širenje i rast, i u smislu pripadnika i materijalnih dobara.

Dualni karakter crkve nigde nije bolje sažet nego u zapisu Vinstona Čerčila o religioznoj službi u Kartumu neposredno nakon poraza Mahdijevih snaga, koje su težile svrgavanju britanske hegemonije u Sudanu:

„... I svečane reči Engleskog molitvenika su čitane u toj udaljenoj bašti... orkestri su svirali svoje pesme i Gordonovu omiljenu himnu „Ostani sa mnom“... Topovnjača na reci pucala je u znak pozdrava... Devet hiljada koji bi je sprečili ležali su mrtvi po ravnici Omdurmana... Druge hiljade su bile raštrkane po divljini, ili su puzale do reke radi vode.“

Čerčil je propustio završnu notu: namerno ubijanje puzećih ranjenika.

Hobson je video ovaj imperijalizam sa Janusovom glavom kako traži da pluta hrišćanstvom po okeanu profitabilnog biznisa, „proces koji je u zbunjenim Kinezima probudio fanatičnu odbojnost prema stranim đavolima.“ Jedan obrazovani Kinez je pisao:

„Mora biti da je mandarinima veoma teško da posmatraju misionare odvojeno od sekularne moći čije su topovnjače uvek bile spremne da se pojave u ime svojih vlada... Kinezi su zabrinuto posmatrali ovakav razvoj događaja – prvo misionar, zatim konzul i na kraju vojska.“

Nesklad između tolike demonstracije lukavosti i snage u službi svrhe „čije carstvo nije od ovog sveta“ nije potrebno naglašavati. Ipak, neprijateljska logika veka i po imperijalizma je očigledna: za one koji su predstavljali bilo kakvu prepreku onome što je Zapad generalno posmatrao kao progres, smatralo se da zaslužuju kaznu koju su dobili, kako god surovu.

Pošto je navodno jedna od glavnih svrha religije da pomogne ljudima da razlikuju dobro i zlo; pošto bi vek i po agresivnog imperijalizma bio nemoguć bez učešća i saučesništva hrišćanskih crkava; pošto je uvek bila jedna od funkcija inteligencije da, pomognuta religioznim uvidima, obuzdava i reguliše apetite za sticanjem i moći – delovalo bi da nešto krupno nije u redu sa hrišćanstvom, onakvim kakvo je propovedano i praktikovano tokom tih decenija divljanja rivalskih nacionalnih imperijalizama.

Iranske mule demonstriraju moć

Strani upadi i mešanje tokom veka i po pre revolucije doživljeni su od strane Iranaca kao kontinuiran proces. Ali, u svrhu dubinske analize, to mora biti razmotreno pod dva naslova koji predstavljaju periode pre i posle Drugog svetskog rata. Na jednoj strani ove podele nalazimo odvojene nacionalne imperijalizme, pre svega britanski i ruski, a na drugoj konsolidovani globalni imperijalizam sa spoljnim izgledom saveza Amerike i Izraela.

Ipak, shema za oba perioda – narastajućeg konflikta između stranih interesa i religioznih klasa Irana kao mobilizatora masovne političke akcije, postavljena je jasno još 1892. godine. Tada se dogodio sukob izazvan akcijom šaha, koji je prodao britanskoj kompaniji monopol na uzgoj i reklamiranje duvana. Tadašnji vodeći mula, Mirza Hasan Širazi, odmah je izdao naredbu kojom je zabranio upotrebu duvana. Ne samo da je naredba odmah poslušana – čak, kako se kaže, i od strane dama sa dvora – već su besne gomile izašle na ulice. Užasnut ovom demonstracijom snage, šah je ustuknuo, poništio ugovor i platio odštetu britanskoj kompaniji.

Poruka je bila jasna: nema sigurnosti za strane interese niti „progresa“ kakav oni nude, ako se ne slomi moć religiozne klase. Stoga je sa prećutnim odobrenjem Britanaca i Rusa šah 1905. godine prihvatio revolucionarne zahteve za predstavničkom vladom takve vrste kakva je nedavno uspostavljena u Rusiji, nadajući se bez sumnje da bi partijska politika mogla biti upotrebljena da podrije moć mula. Parlament (Madžlis) je uspostavljen, i 1906. godine šah Musal Firudin je postao, barem nominalno, ustavni monarh. Međutim, umro je iste godine.

Mule koje su podržale zahteve za ustavnom reformom nisu bile prevarene Madžlisom koji se pojavio i koji je samo odobravao odluke, i agitovanje se nastavilo, obuhvatajući religiozne i sekularne elemente.

Na vrhuncu ove nevolje, Britanci i Rusi, ne konsultujući persijsku vladu, objavili su da dele zemlju na dve interesne sfere da bi se suprotstavili mogućoj nemačkoj pretnji njihovim interesima. Rusi su pomogli novom šahu, Mohamad Aliju, da suzbije revoluciju, okupirajući Tabriz u tom procesu. Neke mule su obešene, a hram imama Reze u Mašadu, jedno od najčešćih mesta hodočašća u Iranu, je granatiran. Mohamad Ali je zatim smenjen od strane Madžlisa i zamenjen regentstvom koje je trajalo dok Alijev sin sultan Ahmad nije napunio 18 godina i bio krunisan 1914. godine – obeležavajući početak perioda skoro potpune nacionalne dezintegracije, pošto je cela zemlja postala igralište za strane sile.

Britanci postavljaju novu dinastiju

Ignorišući deklaraciju neutralnosti mladog šaha po izbijanju rata 1914-18, Britanci, Rusi i Turci vrše invaziju na Iran, ali Boljševička revolucija iz 1917. godine eliminiše glavnog zaštitnika dinastije Kadžar. Do 1919. Persija nije imala efektivnu centralnu vladu i separatistički pokreti bili su na vlasti u provincijama Khuzistan, Gilan i Khorasan.

Naposletku, jedina koherentna snaga u zemlji bila je divizija persijskih kozaka koja se, nakon borbe protiv boljševika, povukla kroz britanske linije. Njen vođa, brigadir Reza Kan, povratio je privid mira u Teheranu i postao snažna figura u nacionalnoj politici. Nakon što je persijska vlada potpisala ugovor sa sovjetskom vladom, ponovo uspostavljajući odnose sa Rusijom, Britanci su podstakli Rezu Kana da izvede puč. Šah sultan Ahmad je zbačen i 1925. godine kozački oficir je uzdignut na tron kao šahanšah (kralj kraljeva), uzimajući dinastičko ime Pahlavi.

Da bismo bili fer prema šahu Rezi Kanu, trebalo bi napomenuti da, za razliku od svojih mnogih prethodnika, nije bilo u njegovoj prirodi da bude marioneta stranih sila. Naprotiv, on je zamislio da je njegova sudbina da bude spasilac svoje države i branilac njene nacionalne nezavisnosti, i stoga je strpljivo gajio fikciju da je on pravi potomak drevnih kraljeva Irana.

Pošto mu je Kemal Ataturk, veliki modernizator Turske, bio uzor, bio je ubeđen da su religiozne klase jedina prava prepreka napretku; i nastavio je sa neumoljivošću kozačkog vojnika da uništava njihovu moć. Stoga je, pretežno radi jačanja sopstvene pozicije protiv mula, tražio i koristio podršku stranih sila, navodeći ih jednu protiv druge kadgod je bilo moguće.

Rezultat je bio transformacija tradicionalne monarhije, uvek tiranske ali neefikasne, u modernu diktaturu naoružanu znanjem i instrumentima modernog totalitarizma, uključujući i sveprisutnu tajnu policiju. Profesor Hamid Algar piše:

„Ako reč „modernizacija“ ima bilo kakvo značenje u iranskom kontekstu, ono što je dinastija Pahlavi modernizovala bio je aparat represije... Među nekolicinom pojedinaca koji su se opirali nametanju diktature Pahlavija na otvoren način bio je jedan od ulama, Sajid Hasan Mudharis. On je govorio u Madžlisu... otišao u egzil i ubijen u egzilu od agenata Reze Kana.“

Ranih 1930-ih godina šah je želeo da zaštiti Iran od Britanaca i Sovjetskog saveza, ulazeći u savez sa Nemačkom; do 1940. godine hiljade Nemaca radilo je u Iranu i hiljade Iranaca studiralo je na nemačkim univerzitetima i tehničkim koledžima. Ovaj kratkotrajni savez pokazao se kao šahova propast. 1941, dok su nemačke snage napredovale duboko u Rusiju, Britanci i njihovi sovjetski saveznici pozvali su šaha da protera sve Nemce i dozvoli tranzit namirnica i pojačanja na ruski front. Kada je odbio da se povinuje, Savezničke snage napale su Iran i šahova vojska od 120.000 vojnika nestala je kao „sneg u leto“.

Britanija je izvela iznenadni napad na iransku mornaricu kod Khoramšara, uništivši sve brodove, ubijajući mnoge na njima. Iran je podeljen na dve zone vojne okupacije i Britanci, koji su postavili Rezu Kana za šaha, sada su ga poslali u egzil u Južnu Afriku, gde je umro tri godine kasnije. Njegov sin, Mohamad Reza, kasnije je primetio u svojim memoarima: „Saveznici su smatrali za shodno da ja nasledim mog oca.“

„Iako je Iran brzo proglašen jednim od Saveznika,“ piše Amir Taheri, „njegov tretman od strane britanskih i sovjetskih okupacionih snaga nije mogao biti suroviji. Još gore, učinili su veoma jasnim da nemaju nameru da napuste Iran nakon završetka rata.“

Očekivanja koja su Britanci i Sovjeti imali o svojoj budućoj ulozi u Iranu nisu se ostvarila, jer je u smislu političke moći Drugi svetski rat inaugurisao potpuno novu igru u kojoj su ciljevi i ambicije pojedinačnih nacija, kao što su Britanija i Sovjetski savez, imali sve manje uticaja.

Neprimećeno, osim možda od nekolicine pronicljivih posmatrača, nastala je nova globalna imperija, sa geografskim centrom u SAD, ali ne specifično američka.

Različite nacije su zadržale svoje misije i nastavile da budu umešane na više načina, ali njihova pojedinačna moć da utiču na događaje u Iranu je nadalje bila marginalna.

Dok je Drugi svetski rat još trajao, Sovjeti su otvoreno radili na stvaranju nezavisnih republika u severnim provincijama Azerbejdžan i Kurdistan, nadajući se da će kasnije moći da ih inkorporišu u SSSR. Britanci su takođe užurbano radili na stvaranju uslova povoljnih za njihove buduće interese; osnovali su i finansirali Partiju dobrobiti Kuzistana u nadi da bi mogli da odvoje ovaj naftom bogati region kada se, kao što je bilo očekivano, Iran raspadne posle rata. Sovjeti su organizovali komunističku Tudeh partiju, a Britanci su se dali na obezbeđivanje odanosti raznih disidentskih grupa, kao što su poglavice Baktijara, određene anglofilne mule i moćne porodice.

Ali nikakav otpor nije mogao biti pružen Sjedinjenim američkim državama, sada daleko najmoćnijoj naciji – čak i bez atomske bombe. Tiho, pod pritiskom iz Vašingtona, London i Moskva potpisali su ugovor sa Iranom, kojim su se obavezali da će se sve njihove snage povući iz Irana u roku od šest meseci od završetka rata. 1943. godine SAD su uspostavile svoju Komandu persijskog zaliva i američko prisustvo je postajalo sve vidljivije.

Britanci i Sovjeti su uredno povukli svoje snage 1946, nastajuće republike na severu su uništene, i partija Tudeh je gurnuta u pozadinu javnih poslova. Situacija se dalje razvijala po programu, ali bio je to program koji je za većinu ljudi ostao velika misterija.

Novi imperijalizam

Revolucionarna promena prirode i karaktera imperijalizma zahteva detaljnije objašnjenje.

Izgledalo je kao da je britanski imperijalizam, koji je neometano preovlađivao u Iranu od kraja Prvog svetskog rata, potisnut američkim – ili onim saveza Amerike i Izraela. Zaista, od ranih 1950-ih, američko – izraelsko prisustvo bilo je dominantan strani uticaj u Iranu; i neprijateljstvo mula i masa je bilo gotovo isključivo usmereno protiv Amerikanaca, kulminirajući invazijom američke ambasade i dramom sa taocima koja je usledila.

Ipak, realnost je bila dosta drugačija, jer ono što je izgledalo kao američko – izraelski savez bila je u stvari samo slika koju je predstavljao jedan drugačiji imperijalizam koji je nastao, zamenjujući sve odvojene nacionalne imperijalizme. Ono što je počelo rano u sadašnjem veku, i nastavilo se mnogo brže nakon završetka Drugog svetskog rata, bilo je progresivno rastakanje odvojenih nacionalnih imperijalizama, uključujući američki, i njihovo apsorbovanje u nešto bez presedana u zabeleženoj istoriji – globalni finansijski imperijalizam.

Umesto moralne nelegitimnosti, ili političke patologije, parazitskih zavera „specijalnih interesa“ unutar različitih zapadnih društava, sada je široki kosmopolitski parazitizam „specijalnih interesa“ operisao na globalnoj osnovi i sa daleko ambicioznijim ciljevima: ništa manje nego svetska ekonomska i politička vladavina.

Nacionalni imperijalizmi su tako konzumirani u jedan internacionalni imperijalizam na isti način kao što su velika trgovačka, industrijska i finansijska preduzeća progutana i obuhvaćena koncentrisanim vlasništvom i kontrolom mnogo većih, uglavnom finansijskih konglomerata.

Zbacivanje carskog režima u Rusiji 1917., gubitak kolonijalnih poseda evropskih sila, uspostavljanje Ujedinjenih nacija kao svetske vlade „na čekanju“, i još mnogo pojava, bile su deo procesa koncentracije moći koja je počela u prethodnom veku i traje do danas.

Ova promena u karakteru imperijalizma bila je jedna od posledica radikalnih promena u svetu visokih finansija, koja se ukratko može objasniti na sledeći način. Dugo vremena nakon početka moderne industrijske ere, finansijski kapital (koji ne treba mešati sa privatnim preduzetničkim kapitalom) bio je skoro u potpunosti nacionalno skoncentrisan: postojao je britanski finansijski kapitalizam, nominalno odgovoran britanskoj vladi, koja je bila nominalno odgovorna biračkom telu; nemački finansijski kapitalizam, francuski, holandski i tako dalje, svaki povezan sa nacionalnom vladom, a nacionalna vlada odgovorna nacionalnom biračkom telu.

Ove nacije su u stvari bile plutokratije – svaka je bila primer onoga što Hobson naziva „socijalna patologija“, sposobna da se održava na vlasti bez konsultovanja i podrške javnog mnenja, kao i pre, ali je preko medijske propagande kreirala sistem finansijske podrške i drugih nagrada poslovnog sveta. Novac je postao mera svih stvari, dok je vladajuća elita sve manje izvlačila iz zemlje, a sve više od fabrika i računovodstvenih biroa. 

U prethodnom veku i duboko u XX veku, ove nacionalne koncentracije finansijske moći bile su u žestokoj konkurenciji. Glavni primer za to bila je gužva oko kolonija i tržišta u takozvanom nerazvijenom svetu. Zatim je mnogo ovih nacionalnih virova finansijske moći uvučeno u globalni vrtlog finansijske moći.

Ne može se sumnjati da je glavni faktor koji je doveo do ovakve promene u svetu krupnih finansija bilo dugotrajno postojanje, unutar različitih evropskih nacija, jevrejskih bankarskih porodica ili dinastija koje su oduvek bile specijalizovane za transnacionalne operacije. Priču o tome kako su ove finansijske dinastije konsolidovale svoju moć na internacionalnoj osnovi ispričao je opširno profesor Kerol Kvigli u svojoj knjizi od 1300 strana „Istorija sveta našeg vremena, tragedija i nada“.

Sve je počelo onim što Kvigli naziva „treća faza u razvoju kapitalizma... od ogromnog značaja u istoriji XX veka, sa svojim skrivenim i čak okultnim posledicama i uticajima.“ On dodaje:

„Ono što je u suštini učinjeno jeste da su stari neorganizovani i lokalizovani metodi rukovanja novcem i kreditiranjem organizovani na internacionalnoj osnovi“.

Zaista revolucionarna promena se dogodila 1930-ih godina, kada je kontrola nad ovim međunarodnim finansijskim sistemom prešla iz ruku onih koji su ga stvorili – kao što su Dž. P. Morgan u Americi i Montagju Norman u Britaniji – u ruke kosmopolitske elite koja više nije bila „episkopalna, anglofilska, sa svešću o evropskoj kulturi“. Promena se dogodila na svim nivoima, kaže dr Kvigli, i bila je očigledna u opadanju Dž. P. Morgana, koji je do tada dominirao Vol Stritom. 

Stoga se može reći da je dosta od onoga što će se dogoditi u Iranu i u mnogim drugim delovima sveta nakon Drugog svetskog rata imalo svoju paralelu u SAD, gde su velike američke pionirske porodice ostale bez kontrole nad svojim univerzitetima, gde su nacionalne novine, Njujorški Herald Tribjun, upale u nepovratno propadanje i odumrle, kao oguljeno divovsko drvo. Upotreba reči kao što su Amerika i američki u bilo kojoj diskusiji o svetskoj politici stoga može biti obmanjujuća, ukoliko se ne shvati da je „američka moć“ prestala da bude suštinski američka.

Rasturanje u suštini britanske naftne imperije u Iranu i njena reorganizacija na internacionalnoj osnovi (kao što je učinjeno sa belgijskim carstvom bakra u Kongu 1960-ih) je stoga bilo očekivano – imalo je uglavnom isti efekat kao onaj koji je proizvela „dekolonizacija“ u mnogim drugim delovima sveta.

Anglo – iranska naftna kompanija (AINK) je eksploatisala naftna polja u Kuzistanu od 1901. godine, i demarkacija tih polja, koja su pokrivala oblast od 15.000 kvadratnih milja, uspostavljena je sporazumom iz 1933. Ova ogromna kompanija, piše Vinsent Monteil, vežbala je britanske podanike da se interesuju za iranske međunarodne odnose i „sa zadovoljstvom je postavljala određeni broj glasova na „slobodnim“ izborima“. Za uzvrat – uzmimo samo jednu godinu kao primer – AINK je platila Iranu koncesiju ili rentu 10 miliona funti 1949. godine, dok je britanskom trezoru plaćeno 28 miliona poreza na profit. 

1950. godine, nedugo nakon šahove posete SAD, gde je razgovarao sa predsednikom Trumanom i državnim sekretarom Dinom Ačisonom, Amerikanci su postali vrlo zainteresovani za iransku naftnu industriju. Veliki broj eksperata za naftu, biznismena i tehničara posetio je Iran, i počeo da postavlja dinamit za političku eksploziju koja će se dogoditi nakon manje od 12 meseci; učinili su to objašnjavajući koliko oni velikodušnije tretiraju svoje partnere u Saudijskoj Arabiji, Venecueli i drugde.

Zapaljiva atmosfera je stvorena kada je AINK počela pregovore o daljem obnavljanju ugovora. U konfuznoj situaciji koja je usledila, može se pretpostaviti da su Britanci bili od presudnog uticaja u ubeđivanju šaha da postavi načelnika generalštaba vojske, Ali Razmaru za premijera, zaduženog za vođenje ovih pregovora. Međutim, Britanci su uskoro vodili furioznu kampanju usmerenu protiv ličnosti Ali Razmare, dok su Amerikanci težili da ojačaju njegov režim davanjem pomoći i unapređujući svoju ambasadu u prvu klasu. Ova mala drama u drami završila se iznenada, kada je Razmara ubijen, navodno kao upozorenje svakom političaru koji bi mogao da ugrozi rastuće zahteve za nacionalizacijom naftne industrije.

Ubistvo su počinili Fedajini Islama (Mučenici za Islam), ali opšte ubeđenje je bilo da je naređenje došlo od Britanaca preko jednog od njihovih bivših zaposlenih. Ali zašto? Nacrt zakona o obnavljanju ugovora sa AINK, koji je predložio general Razmara, je poražen i nekoliko sedmica kasnije novi zakon koji je predstavljen od strane dr Mohameda Musadeka, po kome bi naftna industrija bila nacionalizovana, je usvojen. Musadek je imenovan za premijera i Iran je postao učesnik velike borbe sa Britancima pred Svetskim sudom i pred Ujedinjenim nacijama. Velika britanska kompanija sa mnogo godina iskustva u Iranu očigledno nije nameravala da se preda bez borbe.

Amir Taheri piše: „To da su SAD želele da Musadek uspe demonstrirano je povećanjem američke pomoći sa 500.000 dolara 1950. na skoro 24 miliona dolara dve godine kasnije.“ Ipak, ako su Iranci očekivali da im Amerikanci pomognu da ponovo uspostave naftnu industriju na nacionalnoj osnovi, uskoro su se razočarali, jer je američka politika bila diktirana sasvim drugim obzirima, koji su potpuno nedostupni razmatranju običnih političara i novinara.

Da li su, dakle, Britanci ili Amerikanci odgovorni za malu pobunu vojske koja je zbacila Musadeka je pitanje o kome se u Iranu raspravlja do danas.

Kao iskren nacionalistički političar koji je, kao verujući musliman, uživao značajnu podršku religiozne klase, Musadek je izveo zadatak koji je od njega tražen i sada je trebalo da bude uklonjen. Amerikanci su se, stoga, voljno pridružili svetskoj kampanji, koju su osmislili Britanci, koja je trebalo da spreči Irance da nacionalizuju svoju naftnu industriju. U previranju koje je nastalo, šah je žurno napustio zemlju i brzo se vratio nakon što je vojska uspostavila red.

Plan „4 tačke“ predsednika Trumana

Ključ za objašnjenje zagonetke jednog od najviše zbunjujućih perioda u svojoj istoriji Iranci mogu pronaći u nečemu što se dogodilo u Vašingtonu nekoliko godina ranije (1949.) To je bio govor g. Trumana u Kongresu, prilikom inauguracije njegovog prvog punog predsedničkog mandata, u kome je otkrio grandiozan plan da „spase svet od komunizma“ (tako brzo nakon što je Amerika spasila Sovjetski savez od Hitlera!)

Plan je proklamovao „hrabar nov program za nerazvijena područja“, program koji će „znatno uvećati industrijsku aktivnost drugih naroda“ i „značajno povećati njihov životni standard“. Izvršioci i agenti ovog plana, koji je postao poznat kao „4 tačke“ i Agencija za međunarodni razvoj ili AID, su uskoro nakon toga nametali američku pomoć i savete takozvanim „nerazvijenim“ zemljama, uključujući Iran. Ono što je predsednik Truman predstavio, što sada vidimo jasnije, bilo je prekonfigurisanje novog globalnog finansijskog imperijalizma čija glavna svrha će biti da zbaci i uništi sve nacionalne ekonomske imperijalizme iz prethodnih vek i po.

U jednom vašingtonskom izveštaju iz tog vremena rečeno je da su američki zvaničnici zaduženi za „4 tačke“ predsednika Trumana razvijali princip „novog tipa dobroćudnog imperijalizma oblikovanog da širi prosperitet bez pothranjivanja političkog nacionalizma“. Drugim rečima, ako taj poduhvat uspe, „američki državljani će služiti na vladinim kao i tehničkim nivoima u politički nezavisnim državama“. Iako „iznenađujuća inovacija“ u Aziji i Africi, to je trebalo da bude smatrano „samo kao produžetak sistema koji već funkcioniše u Latinskoj Americi“.

Sve to je zvučalo dovoljno dobroćudno, ali kako je to moglo biti sprečeno da postane forma američke političke hegemonije?

Nakon što je bivši strani dopisnik Londonskog Tajmsa Daglas Rid pažljivo pročitao govor predsednika Trumana i objašnjavajuću literaturu koja ga je pratila, imao je snažan osećaj da je sve to već negde pročitao. I jeste: kako je okretao stranice knjige koju je čitao nekoliko godina ranije, bilo je tu. Knjiga je bila „Teheran, naša staza rata i mira“. Njen autor: Erl Brauder, lider Komunističke partije u Americi.

Brauderove reči:

„Naša vlada može da stvori seriju ogromnih industrijskih razvojnih korporacija, svaku u partnerstvu sa nekom drugom vladom ili grupom vlada, i pošalje ih da rade na velikim planovima izgradnje pruga ili zgrada, poljoprivrednog i industrijskog razvoja, i sveobuhvatne modernizacije u svim uništenim i nerazvijenim oblastima sveta“.

Komunistički lider je pre svega mislio posebno na Afriku, ali nastavio je: 

„Blisko povezane društveno, ekonomski i politički sa Afrikom su bliskoistočne zemlje Arabija, Irak, Iran, Sirija, Liban, Palestina i Trans-Jordan.“ Ovde se takođe traži program ekonomskog razvoja.

Ono što je značajno jeste to što je šef Komunističke partije pozvao kapitalističku Ameriku, a ne komunistički Sovjetski savez da preduzme ovaj ambiciozni program finansijskog i ekonomskog imperijalizma. Daglas Rid je mogao samo da se čudi:

„Mora da u Americi pod predsednikom Trumanom, kao i pod predsednikom Ruzveltom, postoji neka grupa ili sila toliko jaka ili ubedljiva da prodaje političkim liderima komunističke ciljeve i istovremeno da ih ubeđuje kako će njihovo ispunjenje zaustaviti komunizam.“

Zaista. Do istog skrivenog izvora se mora pratiti realnost američke državne politike posle poslednjeg rata, kao različita od javno proklamovane politike, promocija dva cilja koja nikada nisu objavljena već se jednostavno događala: napredovanje Crvene armije do centra Evrope i do pacifičke obale Azije, i kontinuirano sipanje milijardi finansijske pomoći svake godine u tada novu državu Izrael.

To bi trebalo da pomogne da se objasni fenomen koji je zbunjivao Amira Taherija i druge posmatrače. Taheri piše:

„Ono što bi se moglo opisati diplomatijom Kisindžerovog stila dovelo je, tokom perioda od osam godina, do velikog pada doprinosa američkih misija u inostranstvu stvaranju spoljne politike, Kisindžer je očigledno verovao da je diplomatija previše važna stvar da bi bila prepuštena diplomatama... on je video (birokratiju) samo kao instrument za primenjivanje odluka donetih od strane veoma ograničenog kruga“.

Veliki plan i kontrarevolucija

Gnevni mladi ljudi ajatole Homeinija koji su osvojili američku ambasadu nakon revolucije nisu propustili da primete da su mnoge od najvažnijih političkih direktiva iz Stejt Departmenta u Vašingtonu u potpunom neskladu sa izveštajima i tumačenjima ljudi sa lica mesta, jadnih nesrećnika koji su kasnije morali da podnesu svu silu strastvenog iranskog neprijateljstva. Članovi američke ambasade u Teheranu su, kaže Taheri, postepeno dovedeni do shvatanja da ne treba da izveštavaju ono što su videli, već da vide ono što Vašington želi da izveštavaju.

Ovo je značilo da se primenjuje velika strategija i sistem taktika sa kojim je bila upoznata samo neznatna manjina stvaralaca politike na vrhu, stvarajući okruženje u kome su duboko skriveni ciljevi teško zamaskirani predstavom nevinih i dobroćudnih namera. Rezultat je bila potpuno zbunjujuća mešavina kontradiktornih izjava i radnji. Kako je to Taheri formulisao:

„Drama iza scene koja se odigravala u Teheranu, Vašingtonu, Jerusalimu, Londonu, Kairu i nekolicini drugih gradova pokazala je realnost tajnog sveta koji je malo poštovao pravila međunarodnog ponašanja ili individualne moralnosti. U ovom širem kontekstu se može tačno shvatiti fijasko sa Iranom (Irangejt).“ 

Ova paklena kuhinja tajnosti i intriga van Irana imala je svoj ekvivalent unutar zemlje. Nakon revolucije sve masonske lože u Iranu su zatvorene i njihove arhive zaplenjene, potvrđujući ono što su mnogi sumnjali. Mnoge od njih kontrolisane su od strane Jevreja ili Bahaija jevrejskog porekla, obezbeđujući još jedan kanal tajne komunikacije sa Izraelom i generalno sa cionizmom.

Dakle, kako je došlo do toga da lider američke Komunističke partije predstavlja u širokim crtama ambiciozni program razvoja Trećeg sveta, koji će biti preduzet kasnije uz velike troškove od SAD i široke mreže međunarodnih agencija? Još jedno pitanje: kako se dogodilo, i kako je bilo moguće, da Armand Hamer, sin Julijusa Hamera, jednog od osnivača američke Komunističke partije, ode u Rusiju odmah nakon Boljševičke revolucije i odmah počne da organizuje masovan transfer finansijskih sredstava, industrijske opreme i tehnologije od kapitalističkog Zapada njegovom navodnom neprijatelju, komunističkom Istoku?

Kratak odgovor na oba pitanja može se pronaći u onome što je nemački istoričar Osvald Špengler napisao odmah nakon Boljševičke revolucije:

„Ne postoji proleterski pokret, čak ni komunistički, koji ne radi u interesu novca, u pravcu na koji ukazuje novac i u periodu u kome novac dozvoljava, a da za sve to vreme idealisti u njegovim redovima ni najmanje ne posumnjaju.“

Oni koji su prodrli u misteriju čudno ambivalentnog odnosa visokih finansija i komunizma neće biti iznenađeni kada saznaju da je Sovjetski savez do kraja podržavao šaha, i da su članci u „Pravdi“ o događajima u Iranu imali gotovo potpuno isti ton i sadržaj kao oni u „Njujork Tajmsu“.

Ako se za istoriju našeg veka može reći da je proizvod saveza novca i intelekta (šta drugo bi bila?), bila je uloga Erla Braudera i mnogo drugih, od kojih su neki komunisti, da se pobrinu za intelektualnu polovinu ovog saveza.

Profesor Hamid Algar piše:

„Povratak šaha 1953. godine započeo je intenzivan period četvrt veka masakra i represije bez presedana, intenzivne eksploatacije resursa iranskog naroda od strane imperijalizma Istoka i Zapada, gde su sada zapadnom lageru na čelu bile SAD, a ne Britanija.“

To je bio novi imperijalizam, naizgled američki i izraelski, ali međunarodni i kosmopolitski po karakteru, uvlačeći u svoju orbitu sve elemente moći svih prethodnih nacionalnih imperijalizama, finansijske, političke i intelektualne. Iranska naftna industrija, do tada pod britanskim monopolom, je „internacionalizovana“, nominalno nacionalno vlasništvo je ostavljeno nedirnuto, ali je menadžment poveren konzorcijumu AINK, koji je preimenovan u Britanski petroleum (40 procenata), osam američkih naftnih trustova (40 procenata), Šela (14 procenata) i Francuskog petroleuma (6 procenata).

Sada moramo pokušati izvući neki smisao iz fantazmagorije konfuznih i naizgled kontradiktornih činjenica koje su se pojavile u borbi koja je nastala između šaha i njegovog naroda.

Ceo iranski sukob nakon Drugog svetskog rata može biti u najširim crtama predstavljen kao konfrontacija antagonističkih hijerarhija ideja, vrednosti i centara moći, aktuelnih ili potencijalnih, jednog koji je pripadao Zapadu i drugog Istoku, jednog koji je imao modernu Ameriku kao veliki simbol ljudskog progresa i blagostanja, i drugog koji je Ameriku smatrao arhi – simbolom političke nelegitimnosti, „Velikim Satanom“.

Pošto nije mogao da zamisli budućnost za Iran osim one koju bi modelirao industrijalizovani Zapad i zato što je smatrao religioznu klasu kao veliku prepreku napretku u tom smeru, šah je dozvolio sebi da postane, u svakom pogledu, glavni instrument strane sile.

Kako Taheri piše, mnoštvo različitih ideoloških snaga je nastalo nakon 1953. godine u borbi protiv šahove diktature i njegove potčinjenosti stranim silama; ali iza svih njih se sve više nazirao religiozni uticaj; toliko da se čak i socijalizam, sekularna ideologija pozajmljena od Zapada, u Iranu pojavio kao „Pokret bogobojažljivih socijalista.“

Ovo povećanje religioznog uticaja dostiglo je vrhunac 1963. godine sa iznenadnim pojavljivanjem ajatole Rohala Homeinija, koji će igrati ulogu u revoluciji koja po mnogo čemu podseća na ulogu proroka Muhameda u sedmom veku, kombinujući na izvanredan način funkcije religioznog i sekularnog vođe.

Povećanje moći šaha da sprovede svoju volju prema stanovništvu dočekano je korespondirajućim povećanjem uticaja i moći religiozne klase, koja je simbolizovala instinkt i volju masa naroda. Svi su mogli videti šta se nudi, ali to nisu želeli.

Šahova moć da sprovede svoju volju je enormno porasla na dva načina: 1) povećanjem sume novca na njegovom raspolaganju pošto je nastavljena proizvodnja nafte, i ponovo kada je cena nafte skočila; 2) bliska saradnja sa stranom silom, pogotovo sa izraelskom komponentom, u sofisticiranoj upotrebi tajne policije i zatvora kao instrumenata terora i prinude.

Nakon 1963., čak je i umerena opozicija bila potisnuta egzilom, zatvaranjem, mučenjem i ubistvima, a vojska je dovedena da uguši masovne demonstracije koje su sazvale uleme u Teheranu i drugim gradovima, kada su hiljade ljudi ubijene. Direktor britanskom odeljenja Amnesti internešnl je 1975. godine opisao Iran kao „svetskog lidera“ u mučenju, pogubljenjima nakon nameštenih suđenja i raširenim političkim zatvaranjem. 

Oštrica vlasti koju je šah koristio protiv unutrašnjih protivnika je gotovo u potpunosti obezbeđivana od njegova dva glavna strana podržavaoca, SAD i Izraela; međutim oni nikada nisu bili zaista odvojeni, već dva aspekta jedne i iste svetske revolucionarne sile.

U stvari, američki i izraelski uticaj je bio nerazdvojan u sva vremena. Prof. Algar kaže da nakon puča iz 1953. godine, kojim je zbačen Musadek, postojala je saradnja na svim nivoima, pogotovo u obaveštajnom i bezbednosnom radu. On dodaje:

„Nakon izvesnog vremena, izgleda da je zadatak popunjavanja redova SAVAK-a (iranske Nacionalne obaveštajne i bezbednosne organizacije, prim. prev.) preuzet od strane MOSAD-a, izraelske bezbednosne službe, od CIA, iako je CIA uvek zadržala pravo nadzora nad operacijama SAVAK-a. Znam za mnogo ljudi koji su rekli da su saslušavani i mučeni od strane Izraelaca dok su bili zatvoreni od strane SAVAK-a.“

Algar nastavlja:

„Postojala je upadljiva sličnost između njih u totalnoj zavisnosti od SAD. Izrael nije nezavisan od SAD – ili, tačnije, stvari su obrnute, Izrael svakako ima više glasova u Senatu nego Bela kuća.“

Doba konflikta

Karijera šaha Mohameda Reze ilustruje do savršenstva maksimu lorda Ektona da „vlast kvari, apsolutna vlast apsolutno kvari.“ Kroz proces neobuzdane lične ambicije šah je postao potpuno odvojen od svog naroda – kvarenje vođstva u njegovoj ultimativnoj formi. On je verovao u ono što radi, uživao je podršku najveće koncentracije moći van njegove zemlje, i mogao je da iz naftne industrije izvlači toliko bogatstva da mu od njegovog naroda nije trebalo ništa osim potčinjavanja. Od 1970. godine mogao je čak da širi svoju moć u inostranstvo, dajući ogromne sume novca, pošto je uzdigao svoju zemlju do pozicije moći i uticaja bez presedana već vekovima. Taheri piše:

„Između 1968. i 1978. Iran je zaradio više od 100.000 miliona dolara od izvoza nafte. Više od 10% toga je iskorišćeno u formi zajmova ili poklona prijateljskim državama. Ujedinjeno kraljevstvo je primilo 1.200 miliona dolara u zajmovima... U Zapadnoj Nemačkoj Iran je kupio znatan broj akcija Krupa i Benca kao način čuvanja novca od finansijskih teškoća... Više od 700 „ključnih ličnosti“ u nekih 30 država bilo je na tajnom iranskom platnom spisku od 1969. nadalje...“

Iransko galopirajuće trošenje na naoružanje nakon rasta cena nafte 1973-74. pomoglo je zapadnim privredama da izbegnu recesiju. U isto vreme, po Nikson – Kisindžerovoj doktrini, Iran je viđen kao regionalna sila koja bi branila zapadne interese i delovala kao policajac u Persijskom zalivu i Indijskom okeanu.

Šah je sebi dodelio ulogu istorijski uporedivu, po njegovoj predstavi, jedino sa ulogom osnivača Persijskog carstva 600. godine p.n.e. U oktobru 1971. o tome je obavestio svet kada je, sa svojim generalima oko sebe, pred grobnicom tog velikog monarha koja je sada samo gomila kamenja u širokoj, suvoj ravnici, ceremonijalno pročitao pohvalni govor koji je počinjao rečima: „Kire, mirno počivaj, jer mi smo budni!“

Nakon toga je usledila zabava među grandioznim ruševinama Persepolisa, kojoj je prisustvovalo više od pet stotina zvaničnika, uključujući kraljeve, predsednike i premijere iz više od 60 država. Šah je primetio da je sve ovo trebalo da obeleži „ponovno rađanje Persijskog carstva i povratak Irana na čelo ljudskog iskustva.“

Ostali proizvodi šahove megalomanije bili su predložena Šahestan-e-Pahlavi arhitekturalna ekstravagancija na 1200 ari i 20 planiranih nuklearnih elektrana. Ova vrsta razvoja favorizovala je zapadnu privredu i zapadne izvođače koji su delili plen sa novom klasom iranskih monopolista i tehnokrata, ali su učinili malo ili ništa za iransku ekonomiju u celini.

Zanesen ovim snom nacionalne veličine, šah nije mogao da razume da je uloga koju je sebi namenio u potpunosti podređena drugoj koja mu je dodeljena od onih koji su ohrabrivali njegove ambicije. Drugim rečima, iranska nacionalna drama, tako impresivna kada se posmatra odvojeno, je trebalo da bude samo epizoda u široj svetsko – istorijskoj drami.

Stoga, potrebno je razmotriti motivacioni sistem onih kao što je Henri Kisindžer – tokom većeg dela 1970-ih najbližeg šahovog prijatelja i savetnika od najvećeg poverenja. Kako i za šta su ti moćni pojedinci hteli da iskoriste šaha?

Kratak ali neadekvatan odgovor je da je novi internacionalni kosmopolitski imperijalizam, predvođen Izraelom, počeo da shvata arapski svet i njegove islamske religije kao daleko najveću prepreku ostvarenju glavnog cilja, jedne svetske vlade koju bi kontrolisao na svim nivoima; i Iran, sa svojom znatnom nearapskom populacijom i ogromnim naftnim bogatstvom, je viđen kao moguća protivteža koja bi mogla biti iskorišćena protiv arapskog sveta.

Prvi korak je bio da se Izrael napravi sinonimom Amerike u smislu inostrane podrške na svim poljima, a zatim, kroz konstantan napredak, obezbediti šahu sredstva za suzbijanje sve unutrašnje opozicije. U stvari, šahove snage bezbednosti su bukvalno preuzete od strane Izraelaca i ojačane neislamskim osobljem, uglavnom regrutovanim od nemuslimanskih elemenata, posebno Bahaija, naroda pretežno jevrejskog porekla koji više nije praktikovao jevrejsku religiju. Ovo je dalo šahu instrument koji je mogao koristiti sa potpunom surovošću protiv stanovništva i posebno protiv religiozne klase. Prof. Algar tačno primećuje:

„Otkrili smo... da je neposredno nakon velikog masakra u Teheranu 8. septembra 1978. godine, kada je oko 4.000 ljudi ubijeno, Karter napustio svoje humanitarne napore za tzv. mir u Kemp Dejvidu, da bi poslao ličnu poruku podrške šahu. Valja napomenuti da su Sadat i Begin, i drugi učesnici u ovim humanitarnim naporima takođe odvojili vreme da telefonom saopšte šahu svoje najbolje želje nakon masakra. S obzirom na ovakvo tempiranje Karterovog izražavanja podrške šahu, ne možemo a da ne smatramo njegovu posetu Teheranu i njegov izraz podrške... početkom 1978. kao implicitnu izjavu podrške šahu i svim aktima masakra i represije koje je preduzeo u godini revolucije. To nije bio samo... ustanak smišljen da potrese i uništi tiransku vlast monarha, bio je to u isto vreme, u pravom smislu, rat za nezavisnost vođen protiv sile koja je uspešno pretvorila Iran u vojnu bazu i koja je inkorporisala vojni represivni aparat te druge države u svoj strateški sistem.“

Veliki značaj koji je pridavan Iranu kao figuri na šahovskom polju globalne politike iskazan je nedugo nakon pada šaha, kada je podrška sa obe strane tzv. gvozdene zavese data Iraku, i kada su najflagrantnija kršenja međunarodnog prava od strane Iraka, uključujući prve napade na neutralne brodove, čak i upotrebu otrovnog gasa, zanemarena ili opravdavana. Strane sile, uključujući SSSR, uporno su izbegavale da nazovu Irak agresorom.

Kada je postalo izvesno da Irak ne može da pobedi, združeni napori stranih sila morali su biti upotrebljeni da bi se sprečila iranska pobeda – poduhvat koji je naposletku zahtevao direktnu američku vojnu akciju u Persijskom zalivu.

Bojno polje umova

Iranska borba je dobijena i izgubljena na bojnom polju umova.

Sve ideje koje je šah mogao da prikupi u prilog vidljivih dobiti od zapadnog društvenog modela, podržane maksimalnom upotrebom sile i terora, pokazale su se nemoćnim pred sistemom ideja, koji su promovisale mule, koji je ujedinio ljude kao nikada pre i ulio im hrabrost koja je prkosila i smrti.

To je bilo nešto što šah nikada nije mogao da razume: nepobedivo jedinstvo naroda koje je okupilo stare i mlade, neobrazovane i obrazovane, uključujući čak i one koji su se školovali na Zapadu. Tako, saznajemo da je šahova poslednja poseta Vašingtonu na poziv predsednika Kartera u novembru 1977. godine, pokvarena demonstracijama iranskih studenata, i da je suzavac koji je policija koristila došao preko travnjaka Bele kuće i izazvao nekoliko suza i kod šaha.

U svrhu proučavanja i diskusije, ovaj pobedonosni sistem ideja može biti razmatran pod dva naslova: populizam i religija. Upotreba reči populizam, međutim, zahteva objašnjenje: to znači ono što je nekada značila demokratija i i dalje bi trebalo da znači – naime, vladavinu naroda, direktnu ili predstavničku. Ipak, pošto se reč demokratija danas gotovo univerzalno primenjuje na države koje nisu demokratije u smislu u kome se demokratija definiše u rečnicima, može se reći da je prestala da bude „zakonski pojam“. Zapadne nacije su, u stvari, plutokratije, ili oligarhije specijalnih interesa, začinjene mnogim zamkama demokratije – političkim partijama, glasačkim kutijama, i ostalim.

Reč populistički se danas koristi u svim zemljama u kojima se govori engleski da označi narodne pokrete koji predstavljaju opoziciju lažnim demokratijama. Koncept populizma stoga uspostavlja zajedničko tlo između političkih aktivista progonjenih od šaha i onih na Zapadu koji su danas progonjeni i prokleti kao „desničarski ekstremisti“, „neonacisti“ ili „fašisti“, sa kojima je svaki razgovor apsolutno zabranjen.

Svi ti populistički pokreti imaju poreklo u duboko ukorenjenom instinktu, socijalnom ili političkom instinktu, koji izaziva kod ljudi negativnu reakciju na bilo koju vladavinu koju, po njenim rezultatima, ne doživljavaju kao zaista svoju. Primitivna društva koja su preživela kroz vekove mogu biti smatrana modelima legitimne vladavine i primerom ogromnim sofisticiranim društvima modernog sveta, u kojima je faktor legitimnosti sve manje prepoznatljiv, ako ne i potpuno odsutan.

Sistem je veoma malo bitan: to može biti monarhija, ili diktatura, ili oligarhija ili konvencionalna demokratija; ne postoji sistem vladavine kome je nemoguće da zadovolji one kojima se vlada; bilo koji sistem je prihvatljiv ako ga primenjuju oni koji se mogu smatrati legitimno imenovanim od strane onih kojima se vlada, vođe koji su osetljivi na osećanja, vrednosti, verovanja i grupna sećanja onih kojima se vlada.

Amir Taheri, zapadno orijentisani iranski novinar i svakako ne prijatelj mula, govori o šahu 1976.:

„Nije mu bio potreban narod za njihove glasove na opštim izborima. On je bio tu po božanskom pravu i parlamentarni izbori, organizovani svake četiri godine, su bili ništa više od ritualističkih vežbi besplodnosti.“

I šah je odavno napustio praksu putovanja po državi da bi bio u direktnom kontaktu sa narodom.

Drugi populistički pokreti otpora u Iranu od početka veka, neki od njih modelovani po uzoru na slične pokrete na Zapadu, su bili do određenog stepena pod uticajem religiozne klase, ali onaj koji je konačno trijumfovao bio je skroz – naskroz religiozan, inspirisan od strane velikog religioznog vođe i organizovan i upravljan od strane ulama.

Iz svega toga sledi da bi Zapad, sa svojim lažnim demokratijama i hrišćanskom crkvom koja pada u nered i demoralizaciju, mogao mnogo da nauči o ulozi religije kao mobilizatora masovne političke akcije, i o politici uopšte.

Ipak, bilo kom razmatranju uloge religije u Iranu – uloge danas nezamislive na Zapadu – mora prethoditi nekoliko misli o religiji uopšte, ne ovoj ili onoj manifestaciji religije već religiji kao faktoru velikog značaja u ljudskim poslovima svuda i u svim vremenima o kojima imamo podatke. 

Za religiju se može reći da ima dva glavna aspekta: lični i društveni. Religija može biti striktno lični fenomen, pridružen ili potpuno nezavisan od bilo kojeg preovlađujućeg verovanja ili doktrine. Razuman stav prema totalitetu egzistencije, potčinjavanje volje sistemu kosmičkog zakona, spoljneg i superiornog u odnosu na intelekt, bez obzira kako se takvi stavovi mogu steći, je sve što je potrebno za ono što Karl Gustav Jung naziva „religiozni životni stav“ ili stanje psihičkog blagostanja. Za većinu ljudi iz svih vremena, naučena religija je pružala najlakši put do takvog stava, za koji je jedini potreban dokaz taj da funkcioniše.

Religija može stoga takođe biti socijalni fenomen, sistem konsenzusa verovanja koji u korenu ima nekog proroka i nudi psihičku sigurnost i određenu meru kreativnog oslobođenja celoj zajednici, čak celoj epohi. Religije konsenzusa, kao sve druge ljudske kreacije, izložene su promenama vremena i stoga su sklone da izgube nešto od svoje izvorne efikasnosti, svrhe zbog koje su nastale.

Zato, koja je svrha religije konsenzusa, ako postoji svrha, osim toga da pomaže pojedincu u psihičkoj orijentaciji?

Jedan jednostavan, ali naravno nedovoljan odgovor je da religija konsenzusa služi kao skladište vrednosti i sistem testiranog znanja o onome što je „ispravno“ a šta nije u ljudskim odnosima. To znači da je određeni kosmički zakon koji se odnosi na to šta ljudi čine, ili šta im se čini, enkodiran u ljudskoj prirodi, ne kao spremne ideje, već kao instinktivne sugestije koje onda moraju biti konceptuelizovane i verbalizovane kao ideje sposobne za saopštavanje i diskusiju. Ove zakone kategorizujemo kao „moralne“ ili „metafizičke“, zakone najranjivije i najneizrecivije vrste koji se lako gube i koji se stalno moraju ponovo otkrivati i izricati na nov način. Ovi zakoni, ako se vide i primenjuju u bilo kojoj formi, drže društvo „na kursu“, čuvajući ga od dezintegrcije i nereda.

Islam i hrišćanstvo

Samo slepa predrasuda može naterati bilo koga ko je proučavao barem sadržaj Kurana da ne uvidi da je prorok Muhamed bio moralni genije, osoba koja je, pod pritiskom lične krize uma, zadobila izvanredan uvid u one metafizičke zakone, tako teške za shvatanje, koji nepromenljivo preovlađuju unutar ljudskog uma i u ljudskim odnosima.

Okolnosti i preovlađivanje su učinili mogućim, čak neizbežnim, da proboj jednog čoveka do retkog stanja prosvetljenja brzo preraste u religiju konsenzusa, kojoj je bilo suđeno da se veoma brzo proširi po većini tada poznatog sveta.

Muhamed, kao Isus Hrist 600 godina ranije, živeo je u onome što se može nazvati „zadnjim vremenima“ – veoma nalik uslovima na Zapadu danas – kada društva, nedovoljno u skladu sa nepromenljivim realnostima ljudske prirode, počinju da se dezintegrišu. Socijalna egzistencija se degeneriše u očajničku borbu za lični opstanak i boljitak, jer ljudi više u svojoj društvenoj grupi ne pronalaze osećaj zajedničke sigurnosti i uzajamne obaveze i dužnosti, i mnogi počinju umno da pate.

Ono što je najznačajnije je da se crkva na Zapadu raspada zajedno sa svim ostalim, učestvujući, a ne delujući suprotno u procesu opadanja Zapada.

Ovde se mora podvući jasna razlika između dva aspekta hrišćanstva kao religije konsenzusa: postojeća crkva i nevidljiva crkva; crkva kao velika institucija koja poseduje imovinu i orijentisana je ka moći i crkva u svojoj formi iz vremena nastanka kao poruka ličnog spasenja. I hrišćanstvo i islam potiču od istih uvida i dele sa ranijim judaizmom istu, još drevniju monoteističku simboliku. Kuran kaže: „Isus Mesija, sin Marije, bio je nosilac Reči Božije, Reči koju je stavio u Mariju, i Njegovog duha“. Nije dakle bilo nikakvog fundamentalnog antagonizma između islama i hrišćanstva.

Velika razlika između religija je ta da islam nije stvorio crkvu ili njen ekvivalent, i da je hrišćanska crkva, poštujući zakone zemaljskog razvoja, svuda bila naklonjena istim ciljevima kao i centri zemaljske moći.

Neuspeh crkve na Zapadu sumiran je Balzakovom oštrom primedbom da „ne može biti univerzalne primene hrišćanstva dok se ne reši problem novca“. Avaj, crkva nikada nije dugo bila u nesporazumu sa „cezarom“ u ultimativnoj formi koncentrisane finansijske moći.

Uglavnom se iz tog razloga islam, sa njegovom nesmanjenom zabranom zelenaštva, danas vidi kao glavna pretnja širokoj strukturi moći na Zapadu, ugrožavajući moralne osnove na kojima se ona zasniva.

Pravila ponašanja, za vladare i one nad kojima se vlada, izražena u islamskom Šerijatu, su bila uglavnom implicitna u osnovnom učenju hrišćanstva („čini drugima ono što želiš tebi da čine“). Glavna razlika između dve vere nastala je iz činjenice da je Muhamed bio prinuđen okolnostima svog vremena da postane politički vođa, administrator i vojnik, kao i religiozni vođa. Značenja „kraljevstva koje nije od ovog sveta“ su dovedena u blisku vezu sa značenjima direktnije relevantnim za neizbežne stvarnosti „ovog sveta“.

Možda je u kontekstu trenutne svetske situacije najvažnija činjenica da islam daje čist nacrt moralne konfiguracije Ekonomskog čoveka: radnika, vlasnika, trgovca proizvodima rada, njegovih dužnosti, obaveza i prava. Dodavanje teme zelenaštva verovatno nije izgledalo tako bitno u vreme kada je malo, ako je iko, od prorokovih sledbenika bio zainteresovan za pozajmljivanje novca.

Ali danas, zelenaštvo je osovina bez koje bi se najveća koncentracija svetske moći ikada raspala. Vekovi antagonizma između hrićanskog i muslimanskog sveta imaju brojne uzroke, ali jedan od njegovih glavnih efekata, kao što sada jasno možemo videti, je sprečavanje ljudi sa Zapada da shvate i uhvate se ukoštac sa trulim principom koji im je umetnut.

Šiitizam: religija Revolucije

Radi objašnjenja Iranske revolucije, trebalo bi bliže ispitati ne islam uopšte, već njegovu posebnu verziju koja se zove šiitizam, vrstu fundamentalizma koji je, osim oštrog suprotstavljanja Irana zapadnom svetu, imao efekat stavljanja Irana u izolaciju, odvajajući ga od ostatka islamskog sveta.

Profesor Algar piše: 

„Revolucija u Iranu i osnivanje islamske republike su kulminacija serije događaja koji su počeli u XVI veku hrišćanske ere sa približavanjem većine iranskog naroda šiitskoj školi misli u islamu. Zaista, jedan od važnih faktora koji odvaja Iransku revoluciju od svih drugih revolucionarnih događaja sadašnjeg veka ima duboke korene u prošlosti.“

Ipak, nema potrebe da se istražuje razlika između šiitizma i drugih škola islamske misli, jer ta razlika bledi kada se uporedi sa promenom koja se dogodila unutar samog šiitizma nakon njegovog ustanovljenja od strane turskog osvajača i uspostavljanja dinastije Safavida 1502. godine. Stoga je ono što su Persijanci načinili od šiitizma, a ne ono što su dobili, ono što se danas oštro razlikuje od drugih škola islamske misli.

Ono što se dogodilo može se izreći u nekoliko reči: šiitizam je oštrije i jasnije predstavio religioznu konfiguraciju onoga što možemo nazvati Politički čovek. To je izazvalo politizaciju ulama i njihovo učešće u javnim poslovima do stepena koji je nezabeležen bilo gde van Irana. Lideri drugih islamskih država, iako dele sa Iranom duboku zabrinutost zbog politika koje primenjuju zapadne sile na Bliskom istoku, vide ono što se dogodilo u Iranu kao uzurpaciju od religiozne klase, koja bi mogla da ugrozi i njihove režime.

Ovo učešće religiozne klase u politici ima duboke korene u istoriji i podržano je od učenih krugova. Profesor Algar piše:

„Sa sagledavanjem koje nam pruža Islamska revolucija, biće primerenije pisati iransku istoriju prošlih tri ili četiri veka ne toliko po dinastijama, već po razvoju klase iranskih ulama. Dinastije su dolazile i odlazile, često ne ostavljajući više od nekolicine artefakata kao svedočanstvo o svom postojanju, ali postojao je kontinuiran razvoj klase šiitskih ulama u Iranu koji je bio bez presedana u islamskom svetu.“

Prof. Algar ukratko objašnjava kako je državni teret stavljen na pleća religioznih učenih ljudi i kako su oni naučili da ga podnose:

„Sa opadanjem dinastije Safavida 1724. godine, počeo je period anarhije u Iranu. U jednom trenutku u XVIII veku imali smo 13 pretendenata na presto koji su se međusobno borili. Totalna dezintegracija političkog autoriteta ubrzala je proces razdvajanja religioznih institucija i monarhije. Možemo reći da su u odsustvu efikasne centralizovane monarhije kroz XVIII vek ulame praktično... preuzele ulogu lokalnih upravitelja, arbitara sporova, izvršilaca zakona, itd.“

Ovo iskustvo tokom dužeg perioda proizvelo je promenu u šiitizmu; jer, moralo je doći do promena u teoriji i učenju radi prilagođavanja proširenom spektru dužnosti i mentalnih aktivnosti. Stoga je nastala velika debata o dužnostima religioznog pisca, da li bi trebalo da se ograniči na razmatranje Prorokovog učenja i njegovu interpretaciju, ili je dozvoljeno da se upušta u nezavisno razmatranje pravnih pitanja. Prvu poziciju zauzeli su arapski akhbari, a drugu usuli.

Teško bi bilo preuveličati dubinu i dalekosežne implikacije ove debate; pitanje je da li religija konsenzusa može biti „totalni način života“ za bilo koje društvo ako njeni učeni ljudi nisu takođe eksperti i u pravu i drugim državnim poslovima i ako nisu trenirani da upotrebljavaju svoj intelekt u sekularnim, kao i religioznim stvarima, stičući tako sposobnost da nadziru postupanje vladara.

Da nije bilo pobede pozicije usulija u XVIII veku, religiozni učeni ljudi bili bi svedeni na marginalnu poziciju u društvu i Iranska revolucija iz 1978. bila bi nemoguća. Ceo značaj ajatole Homeinija izbija iz činjenice da je on bio živo otelovljenje ove tradicije aktivizma, plod dugih godina političkog, duhovnog i intelektualnog razvoja. 

Kako su mase iranskog stanovništva bile instinktivno zgrožene uslovima života kreiranim u ime pozapadnjačenja i progresa, i nakon propasti mnogih pokušaja različitih narodnih pokreta, kao što je Musadekov Nacionalni front, da na neki način ograniče šahovu vlast, svi su se okrenuli ulamama i bezrezervno ih prihvatili kao jedini legitimni autoritet i stoga su automatski reagovali na njihove zapovesti. Homeini je zato mogao da se oseća sigurno sa saznanjem da su mase stanovništva uz njega, kada je 1963. godine započeo revoluciju serijom javnih izjava u Kumu (grad Qum, prim. prev.).

U njima je optužio šaha da je prekršio ustav i zakletvu koju je položio da će braniti islam. Takođe je napao šaha zbog njegove potčinjenosti stranim silama, imenujući SAD i Izrael. Tajna policija SAVAK je dozvoljavala neku kritiku Amerike, ali je uvek rigorozno sprovodila pravilo da se čak ni ime Izraela ne sme pominjati u javnim istupima.

Nakon jednog od tih obraćanja, u Homeinijev centar u Kumu upali su specijalci i pripadnici SAVAK-a, veliki broj ljudi je ubijen i ajatola je uhapšen. Oslobođen nekoliko dana kasnije, ajatola je nastavio da napada šaha, što je rezultiralo velikim ustankom 5. juna u mnogim iranskim gradovima.

Ovo je suzbijeno velikom silom i procenjuje se da je u roku od nekoliko dana ubijeno najmanje 15.000 ljudi u pucnjavi po naredbi šaha. Homeini je ponovo uhapšen i proteran u Tursku, odakle je kasnije prešao u Irak pa zatim u Pariz.

Dve karakteristike revolucije koja je nastala, i koja je kulminirala u konačnoj eksploziji javnog gneva krajem 1978. godine, zahtevaju posebnu pažnju. Ona važnija među njima je faktor mučeništva, tj. otpora bez straha od smrti. Drugi je bio faktor komunikacije, naizgled magije kojom je vođa revolucije, čak iz dalekog Pariza, slao informacije i instrukcije širokoj populaciji.

Faktor komunikacije je lakše objasniti: ulame su predstavljale nacionalnu mrežu komunikacije kroz džamije i medrese, sa mulama i učenicima široko rasprostranjenim i opremljenim dvema sredstvima moderne tehnologije, telefonom i kasetofonom. Izjava ajatole, izgovorena preko telefona u Parizu, bila bi snimljena u Teheranu ili nekom drugom gradu, kopirana, transkribovana i reemitovana drugim delovima zemlje, gde se proces ponavljao, dok u roku od nekoliko sati ne bi stigla i do malih i udaljenih sela.

Sve je ovo bilo moguće, ipak, zbog akumuliranog učenja i pripremnog rada četiri stoleća koja su pripremila ulame za takvu ulogu, tako da su svi znali šta se od njih očekuje i zašto, što je retko stanje u bilo kom društvu. Ovaj sistem komunikacije, potpuno zavisan od posvećenog učešća hiljada pojedinaca, dokazao se naposletku kao potpuno dorastao moćnoj štampi, radiju i televiziji, koji su svesrdno podržavali šahov režim.

Sve što bi trebalo reći o neshvatljivom faktoru mučeništva je da je u šiitizmu taj koncept temeljnije obrađen kao glavna komponenta islamske vere. To je nešto uvek prisutno u svesti Iranaca. Stoga šiitska maksima: „Svaki dan je Ašura i svako mesto je Karbala“ – što se odnosi na mučeništvo Imama Huseina.

Taj faktor je dao masovnoj političkoj akciji u Iranu, pogotovo u 1978. godini, dijamantsku čvrstinu koja je bila otporna na svu surovu i sofisticiranu fizičku silu koju su šah i njegov bliski izraelski saveznik mogli da upotrebe. Tokom prvih dana decembra 1978., veliki broj ljudi pojavio se na ulicama Teherana i drugih gradova obučen u pogrebnu odeću, spreman za mučeništvo i jurišajući nenaoružan na redove mitraljeza spremnih da šire smrt.

Nikakvim drugim sredstvima iranski narod ne bi mogao svrgnuti jednog od najmoćnijih i najsurovijih tirana XX veka.

Dodatak: Islam i Ekonomski čovek

Ako bi trebalo tražiti jedan sveobuhvatan razlog što strah od probuđenog islama danas preovlađuje i najvećim centrima svetske moći, može se pronaći u islamskom moralnom skiciranju Ekonomskog čoveka, sistemu ideja koji ugrožava temelj na kome se zasniva velika moć na Zapadu.

Ljudi koji se zalažu za monetarnu reformu na Zapadu, pogotovo u SAD, mogli bi biti zaprepašćeni količinom i kvalitetom misli koje su muslimanski učeni ljudi uložili u teme bankarstva i uopšte ekonomije, sve po jednostavnim izjavama proroka Muhameda. Ovde su neki ključni elementi islamske ekonomske filozofije:

Individualna prava: Ona su posledica ispunjenja dužnosti i obaveza, ne prethode ovima. Drugim rečima, prvo dolazi dužnost, zatim pravo.

Svojina: Vlasništvo nikada nije apsolutno, dajući nam pravo da činimo sa svojom imovinom u potpunosti šta želimo. Kao što to Šerijat kaže, sva imovina pripada Bogu: mi smo samo njeni privremeni uživaoci; postoje dužnosti i odgovornosti nerazdvojno povezane sa vlasništvom nad imovinom.

Rad i bogatstvo: Islam uzdiže rad kao neodvojivu dimenziju same vere i prekoreva zaludnost. Ne treba da radimo samo da bismo zaradili za život; potrebno je da radimo da bismo sačuvali psihičko zdravlje; potrebno je da iskazujemo kreativne veštine i da trošimo energiju u radu.

Zelenaštvo: Koran snažno zabranjuje isplatu i primanje kamate, ili ribe (riba) kako je naziva. Kamata na zajam se smatra stvaranjem novih imovinskih prava izvan legitimnog okvira postojećih imovinskih prava.

Zlo inherentno zelenaštvu je, međutim, dublje i skrivenije od toga. Pozajmljivanje novca sa kamatom može u mnogim prilikama biti korisno i zajmoprimcu, kao i zajmodavcu; bogatstva mogu biti stečena pozajmljenim novcem. Samo se u kontekstu totalnog načina života zajednice zla priroda zelenašenja može jasnije uočiti moralnom imaginacijom.

Princip zelenaštva, kada se jednom prihvati, omogućava njegovu ustaljenost, koja pak zahteva ili omogućava stvaranje klase zajmodavaca; s obzirom na ljudsku prirodu, i uzimajući u obzir okolnosti u kojima je novac najčešće potrebno pozajmljivati, praksa zelenaštva se vidi kao dodeljena i dodatna prednost klase zajmodavaca.