Izuzev samog Hitlera, verovatno
najfascinantnija ličnost Nemačke perioda Trećeg Rajha je glavni publicist i
govornik režima, Jozef Gebels. On se uobičajeno predstavlja kao majstor laži i
obmanjivačke propagande. Ali ovaj poznati imidž, koji je posebno ukorenjen u
SAD, je sam po sebi propagandna laž.
Odrastao je u katoličkoj porodici srednje klase
u gradu srednje veličine u Rajnlandu, Nemačkoj. Imao je prvoklasno obrazovanje
i bio je izuzetan student. Sa 24 godine, doktorirao je filozofiju na
Univerzitetu u Hajdelbergu. Nakon neuspešnog pokušaja da se zaposli kao pisac u
jednim velikim nacionalnim dnevnim novinama i devetomesečnog rada u banci u
Kelnu, postao je aktivista u mladoj i rastućoj Nacionalsocijalističkoj partiji.
1926. godine, sa 29 godina, Hitler ga je
postavio za gaulajtera, partijskog lidera za Berlin. Uz novi dinamizam, brzo je
uspostavio čvrstu kontrolu nad malom i razjedinjenom partijskom organizacijom u
najvažnijem gradu u državi. Brzo se dokazao kao javni govornik, brzog uma i
oštrog jezika, hrabar, vešt i kreativan organizator.
Početkom 1933. godine, nakon što je Hitler
postao kancelar, 35-godišnji Gebels imenovan je za „ministra propagande i
narodnog prosvećivanja“. Na ovoj novostvorenoj poziciji, a zatim i kao
predsednik „Kulturne komore Rajha“ (Reichskulturkammer), imao je široku
kontrolu nad nemačkim novinama, radio programima, filmovima, časopisima i
izdavaštvom. Više nego bilo ko drugi, postavljao je parametre i ton masmedija i
kulturnog života u državi.
Tokom prvih godina Drugog Svetskog rata, od
1939. do 1942. godine, njegov posao bio je relativno lak. Uz gotovo neprekinut
niz vojnih pobeda Nemačke i sila Osovine, održavanje javnog morala nije bilo
teško. Njegov najveći izazov došao je tokom poslednje dve godine rata, kada su
nemačke armije doživljavale sve teže vojne gubitke, a nemački gradovi su
pretvarani u ruševine ubilačkim britansko-američkim bombardovanjem. Tokom ovog
perioda, dok je potpuni poraz visio u vazduhu, Gebels je najupečatljivije
dokazao svoju sposobnost velikog kreatora javnog mnenja. Uprkos drastičnom
pogoršavanju situacije – kako na frontu, tako i na domaćem planu – u velikoj
meri je uspešno očuvao javni moral, poverenje u Hitlerovo vođstvo, pa čak i
nadu.
Jedan od najboljih prikaza ovog čoveka je
biografija od nemačkog istoričara Helmuta Hajbera. Iako je njegov prikaz visoko
kritičan i generalno negativan, autor ipak priznaje izuzetne talente i
sposobnosti svog subjekta. Gebels, on primećuje „je umeo, do poslednjeg trenutka,
da ohrabruje i koristi slepo poverenje u Hitlera i njegov genij. To je zaista
jedan od užasnih fenomena Trećeg Rajha da je čak i u agoniji svoje zemlje, masa
nemačkog naroda ostala izdresirana i verna Hitlerovom taboru... Uprkos svemu
što su doživeli, očuvali su veru.“
Nakon velikog poraza u Staljingradu početkom
1943. godine, Gebels je bio prvi zvaničnik koji je otvoreno priznao ozbiljnost
opasnosti koja preti zemlji i Evropi i iskreno priznao da bi Nemačka mogla
izgubiti rat. Njegova iskrenost i hrabrost tokom tih teških meseci donela mu je
veliku javnu podršku. Hajber piše: „Dok su se drugi nacisti povlačili u svoje
ljušture, Gebels se usuđivao da se pojavi pred masom i ne samo bude saslušan,
već čak pobudi veru i nadu...“
Dok se rat nastavljao, Gebelsovi uvodnici na
naslovnoj strani u nedeljnom časopisu „Das Reich“ igrali su sve veću ulogu u
održavanju raspoloženja javnosti. Bili su preštampavani i često čitani preko
radija. „Njegovi članci u Das Reich bili su zaista odlični, briljantno napisani,
puni jasnih ideja“, piše Hajber. „Gebelsovi članci bili su pažljivo izrađivani
nedelju dana pre objavljivanja, pisani odličnim, uglađenim nemačkim jezikom,
stilski pristupačni i relativno jasnog sadržaja; često je delovalo da su
obasjani mudrošću velikog mislioca. Njihovi naslovi su već posećali na velika
filozofska dela: „O smislu rata“, „Suštinska priroda krize“, „O delu duha“, „O
govoru i ćutanju“, „Neprocenjivost slobode“, „O nacionalnoj dužnosti u ratu“...
sve je vrlo koncizno i solidno. Tekstovi su ostavljali utisak, i Gebels je to
znao.“
Tokom ovog perioda, usmeravao je nemačke
novine, časopise i biltene vesti da ističu teme kontinentalnog jedinstva i
zajedničke evropske sudbine, kao i cilj izgradnje mirne i prosperitetne
zajednice nacija. (Jedan primetan izuzetak bilo je zvanično ćutanje o Poljskoj
i Poljacima. I naravno, nemački mediji bili su izrazito anti-jevrejski.)
U skladu sa nemačkim ratnim vođstvom, Gebels je
instruisao nemačku štampu, radio i biltene vesti da prikazuju druge narode i
etničke grupe taktično, sa pažnjom prema suverenosti i nacionalnom karakteru
tih naroda. Isticao je značaj tretiranja drugih država i naroda sa taktom i
poštovanjem.
Ovaj pogled bio je ustanovljen poverljivim
upustvima nemačkim medijima iz februara 1943. godine, kada je Gebels izdao
internu direktivu:
„Ceo propagandni rad Nemačke
nacionalsocijalističke partije rada (NSDAP) i nemačke nacionalsocijalističke
države mora biti organizovan tako da bude učinjeno jasnim, ne samo nemačkoj
naciji, već i drugim evropskim narodima, uključujući narode na okupiranim
istočnim teritorijama i u državama koje su još pod boljševičkom vlašću, da je
pobeda Adolfa Hitlera i nemačkog oružja u njihovom najboljem sopstvenom
interesu.“
„Stoga je neprilično povređivati osećanja
sopstvene vrednosti ovih naroda, direktno ili indirektno, pogotovo onih
istočnih nacionalnosti, posebno u javnim govorima ili tekstovima... Staljin i
boljševički sistem moraju biti napadani kao zverski, ali ne i narodi koji su od
ovog sistema pokoreni.“
„Podjednako je neprilična bilo kakva diskusija
o novom poretku Evrope koja bi mogla stvoriti utisak među drugim narodima da
nemačko vođstvo planira da održi bilo kakav dugoročni odnos nadređenosti.“
„Potpuno su pogrešne bilo kakve primedbe koje
bi sugerisale da će Nemačka formirati kolonije na istoku ili sprovoditi
kolonijalnu politiku, ili tretirati zemlje ili njihove stanovnike kao objekte
eksploatacije...“
„Nakon sistematskog uništenja od strane
boljševika (u skladu sa Staljinovim naređenjem „spržena zemlja“ od jula 1941.)
okupirane istočne teritorije biće ponovo izgrađene pod nemačkim vođstvom. Sa
bogatstvom tla, to će osigurati, na dugi rok, slobodu u hrani i sirovinama, kao
i društveni napredak za Nemačku i celu Evropu, te i za narode koji žive na
istoku.“
Nekoliko nedelja kasnije, sredinom marta 1943.
godine, Gebels je ojačao ove „smernice“ u razgovoru sa stranim novinarima o
„Novoj Evropi“. Rekao je:
„Oštre mere koje je Nemačka bila prinuđena
ratnom situacijom da uvede u okupiranim istočnim teritorijama važe samo tokom
rata. Nova Evropa neće se držati na okupu prinudom, već na osnovu slobodne
volje. Neće biti diktature nad različitim nacijama Evrope. Pojedinačni
nacionalni identiteti neće biti ugašeni... Nijedna evropska zemlja neće biti u
obavezi da uvede određeni socijalno-politički sistem. Ako zemlje žele da se
drže svoje tradicionalne demokratije, to je njihova stvar.“
Jedno od emotivno najpotresnijih i
najzahtevnijih poglavlja Drugog Svetskog rata je masovno ubistvo, u Katinu i
drugim mestima u aprilu 1940. godine, oko 14.000 poljskih oficira i
intelektualaca, koji su zarobljeni kada je istočna Poljska napadnuta i
okupirana od Sovjeta oko pola godine ranije. Ovo je decenijama posebno bolna
tema za poljski narod, jer ovo nije bilo samo uništenje nekoliko hiljada
njihovih sunarodnika, već značajnog dela intelektualnog, političkog i vojnog
vođstva nacije. (Ova priča je potresno dramatizovana, na primer u poljskom
filmu „Katin“ iz 2007. godine).
U aprilu 1943. godine Nemačka je objavila svetu
da su masovne grobnice ubijenih Poljaka pronađene u Katinskoj šumi, blizu
Smolenska, u okupiranoj Rusiji. Gebels se pobrinuo da ova senzacionalna vest
dobije istaknuto mesto u nemačkim medijima. U skladu sa njegovim instrukcijama,
novine i časopisi posvetili su veliku pažnju ovoj priči, prenoseći je detaljno
nedeljama.
U Londonu, zvaničnici poljske vlade u egzilu
zainteresovali su se za otkriće, jer su sovjetski zvaničnici godinama odbijali
da daju bilo kakve informacije poljskim vlastima o sudbini hiljada poljskih
oficira koje su Sovjeti zarobili 1939. godine, kojima se gubio svaki trag od
proleća 1940. godine. Nedugo nakon nemačke objave, poljski zvaničnici u Londonu
tražili su od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u neutralnoj Švajcarskoj da
istraži. Nemačke vlasti su se odmah saglasile. Ovo je navelo Sovjete da optuže
Poljake da sarađuju sa Nemcima, pa su prekinuli odnose sa poljskom vladom u
Londonu.
Gebels je pratio otkrivanje ove priče u svom
dnevniku. 14. aprila 1943. godine zapisao je: „Sada koristimo otkriće 12.000
poljskih oficira, ubijenih od GPU (Sovjetska tajna policija) za antiboljševičku
propagandu velikog obima. Poslali smo neutralne novinare i poljske
intelektualce na mesta na kojima su pronađeni... dao sam instrukcije da se
propagandni materijal najšire koristi.“ (U stvari, broj ubijenih Poljaka bio je
oko 14.000, od kojih je oko 4.500 streljano i zakopano u Katinu. Najviše ih je
ubijeno od Sovjeta na dva druga mesta.)
Tri dana kasnije, zabeležio je: „Katinski
incident se razvija u gigantsku političku aferu koja može imati široke
reperkusije. Koristimo je na svaki mogući način.“ U dnevničkom unosu 27. aprila
piše: „Katinski incident dobio je zaista senzacionalan zaokret kroz činjenicu
da su Sovjeti prekinuli diplomatske odnose sa Poljacima, zbog stava poljske
vlade u egzilu (o Katinu).“
Sledećeg dana, 28. aprila, Gebels je u dnevniku
ponosno upisao: „Najvažnija tema međunarodnih razgovora je naravno razdor
između Moskve i poljske vlade u emigraciji. Sve neprijateljske emisije i novine
slažu se da je ovo stoprocentna pobeda nemačke propagande i moja lično.
Komentatori se čude iznenađujućoj mudrosti s kojom smo uspeli da pretvorimo
Katinski incident u visoko političko pitanje... može se govoriti o potpunom
trijumfu nemačke propagande. Tokom celog rata, retko smo imali prilike da
zabeležimo ovakav uspeh.“
A sledećeg dana, u unosu za 29. april, Gebels
je primetio: „Poljski konflikt i dalje zauzima centar pažnje. Retko je od
početka rata neka afera izazvala toliko javne diskusije kao ova. Poljaci su od
Engleza i Amerikanaca dobili ribanje kao da su neprijatelji. Priznaje se da sam
uspeo da unesem razdor među neprijatelje...“
Prekid u odnosima između Sovjeta i poljske
vlade bio je veliki diplomatski i javni neuspeh za ratne napore Saveznika.
Učinio je smešnim ciljeve javno proklamovane od strane savezničkih lidera.
Otkrio je pretvaranje i licemerje tvrdnji britanske, američke i sovjetske
vlade da se bore za demokratiju i slobodu. Svojim veštim i energičnim
tretiranjem priče o masakru u Katinu, Gebels je značajno doprineo velikom
političkom porazu Saveznika – i time ostvario svoj verovatno najveći uspeh ratne propagande.
Zanimljivo je uporediti kako je Katinski masakr
prikazan u nemačkim ratnim medijima, pod Gebelsovim nadzorom, sa prikazom u
američkim medijima u istom periodu. Ne samo u Nemačkoj, već širom Evrope,
štampa i drugi mediji detaljno su izveštavali o ovoj priči, kao i o prekidu
odnosa između poljske i sovjetske vlade, koji je bio time izazvan.
Razumljivo, u SAD su novine i časopisi mnogo
manje pažnje posvetili Katinskoj aferi, ali je nisu mogli potpuno ignorisati,
naročito nakon što je dovela do sramnog razdora u savezničkoj koaliciji.
Američki mediji su, delujući u skladu sa pogledima i interesima američke vlade
i glavnog vojnog saveznika, Sovjetskog Saveza, u suštini tretirali Katin kao
nemačku propagandnu laž.
Ton tretiranja ove priče u američkim medijima
bio je kreiran od strane Kancelarije za ratno informisanje, zvanične
propagandne agencije vlade SAD. Njen direktor, Elmer Dejvis, govorio je o
Katinu u radio obraćanju 3. maja 1943. godine, kojom prilikom je odbacio
nemačke izveštaje o tome kao veliku propagandnu prevaru.
Američke novine odražavale su ovaj zvaničan
stav. Pišući u Nju Jork Tajmsu, spoljnopolitički komentator En O’Her Mekkormik
(Anne O’Hare McCormick), objašnjavala je čitaocima da nema dokaza da su oficiri
uopšte pobijeni. Vilijem Širer, istaknuti američki novinar, koji je verovatno
najpoznatiji po svom bestseleru, ali istorijski obmanjujućoj knjizi „Uspon i
pad Trećeg Rajha“, odbacio je nemačke izveštaje o Katinu kao „nemačku
prpagandu“.
United Press (UP), velika američka agencija za
vesti, bavila se ovim pitanjem saopštenjem koje je objavljeno u mnogim
američkim novinama. Ovo saopštenje, koje je bilo tipično za američki način
tretiranja ove stvari, govorilo je o „navodnom“ nestanku poljskih oficira koje
je „Berlin koristio u propagandne svrhe. Nemci tvrde da su ljudi pobijeni.“
Druge značajne američke novine objasnile su da
su nemački izveštaji o Katinu bili „sastavljeni sa đavolskom lukavošću“. U
glavnom gradu SAD, Vašington Tajms je poručio čitaocima da „pretpostavka
lojalnih članova Ujedinjenih nacija (to jest koalicije predvođene SAD, Velikom
Britanijom i Sovjetskim Savezom) mora biti da su njih (Poljake) pobili Nemci.“
Iako nemački ratni mediji nisu uvek bili tačni
i pošteni u izveštavanju, u vezi ovog važnog poglavlja Drugog Svetskog rata
Gebels i nemački mediji govorili su istinu, dok su američki zvaničnici i mediji
govorili laži.
Osim što je radio kao glavni portparol i
propagandista nacije, Gebels je preuzeo još veće organizacione i političke
odgovornosti tokom rata, igrajući sve veću ulogu u održavanju državne
industrijske i društvene mašinerije u pokretu.
U leto 1944. godine Hitler ga je imenovao
„Opunomoćenikom Rajha za totalnu ratnu mobilizaciju“. Tako je, tokom poslednjih
katastrofalnih meseci rata, Gebels – zajedno sa ministrom za naoružanje
Albertom Šperom – upravljao nemačke ljudske i materijalne resurse ka
maksimalnoj ratnoj proizvodnji, istovremeno se starajući o kontinuiranom
snabdevanju nacije električnom energijom, vodom, funkcionisanju saobraćajnog i
telefonskog sistema, mreža snabdevanja hranom i gorivom, javnog školstva,
emitovanja radio programa i izdavanja novina.
Ovaj organizacioni poduhvat održavanja
funkcionisanja esencijalnih društvenih i komunalnih službi, u isto vreme
osiguravajući održavanje i čak povećanje proizvodnje oružja – uprkos
razarajućem bombardovanju i sve težoj vojnoj situaciji – jeste poduhvat bez
presedana u istoriji.
Njegovo poslednje radio obraćanje naciji,
prenošeno preko ostataka razorene mreže, bilo je 19. aprila 1945. godine,
dvanaest dana pre njegove smrti. Kao što je činio svake godine od 1933. godine,
govorio je veče uoči Hitlerovog rođendana. Čak i u ovoj prilici, kada su užasi
svima bili očigledni, Gebels je govorio sa elokventnom, kontrolisanom strašću.
Iskreno priznajući težinu situacije, bio je u stanju da ubeđuje i inspiriše.
Nasuprot propagandnom imidžu koji su mnogi
prihvatili, Gebels je bio uspešan kao publicista i govornik ne zato što je bio
majstor „velike laži“, već kao rezultat težnje ka tačnosti i istini.
U svom važnom govoru iz septembra 1934. godine
u Nirnbergu, rekao je: „Propaganda može biti za ili protiv. U oba slučaja, ne
mora biti negativna. Jedino što je bitno je da li su reči istinite i da li
zaista odražavaju vrednosti naroda... Dobra propaganda ne mora da laže, zapravo
ne sme da laže. Nema razloga da se boji istine. Greška je misliti da ljudi ne
mogu da prihvate istinu. Mogu. Samo je stvar prezentovanja istine na takav
način da ljudi mogu da je shvate. Propaganda koja laže dokazuje da ima loš
cilj. Ona ne može biti uspešna na duže staze.“
U članku napisanom 1941. godine, Gebels citira
primere neoprezno netačnih britanskih ratnih tvrdnji, i optužuje britanske
propagandiste da su usvojili tehniku „velike laži“, koju je Hitler osudio u
„Mein Kampf“. Gebels je napisao: „Englezi slede princip da kad neko laže,
treba da laže na veliko i drži se toga. Oni se drže svojih laži, čak i kada
zbog toga ispadaju smešni.“
Sumirajući, istoričar Hajber piše: „Gebels je
zato mogao da slavi svoju informacionu politiku ne samo kao superiornu u odnosu
na neprijateljevu u svom monolitnom karakteru, već i u ozbiljnosti i
kredibilitetu koji jednostavno ne mogu biti prevaziđeni. Pohvala je opravdana:
gledano na duge staze, Gebels je zagovarao propagandu koja služi istini.
Njegove prave, svesne laži, uvek su bile u detaljima... Gebelsove laži su više
bile one prirode koje se sastoje u dvosmislenostima i izbegavanjima kojima
državni govornici teže da zaštite nacionalni interes.“
Posleratna slika Gebelsa kao majstora obmane je
sama po sebi propagandno iskrivljavanje, objašnjava francuski naučnik Žak Elul
(Jacques Ellul) u svojoj klasičnoj studiji „Propaganda“. On piše:
„Ostaje problem Gebelsove reputacije. Nosio je
titulu Velikog lažova (koju mu je dodelila anglosaksonska propaganda) a ipak
nikada nije prestao da se bori da propaganda bude što istinitija. Više je voleo
da bude ciničan i brutalan nego da bude uhvaćen u laži. Govorio je: „Svako mora
znati kakva je situacija.“ Uvek je prvi objavljivao katastrofalne događaje i
situacije, ne krijući ništa. Rezultat toga je bilo opšte uverenje između 1939.
i 1942. da su nemačka saopštenja ne samo konciznija, jasnija i uređenija, nego
i istinitija od savezničkih... i štaviše da Nemci objavljuju vesti dva ili tri
dana pre Saveznika. Sve je to toliko istinito da se davanje nadimka Velikog
lažova Gebelsu mora smatrati značajnim propagandnim uspehom.“
U pismu svom pastorku nekoliko dana pred smrt,
Gebels je izrazio uverenje da će istina naposletku prevagnuti: „Ne daj se
poremetiti grajom koja će nastati širom sveta. Doći će dan kada će se sve laži
srušiti pod sopstvenom težinom i istina će ponovo trijumfovati.“
